Papreno skupa zemlja, a on je daje za DŽABE: Gorštak sa Golije poklanja 10 ari svog imanja, ima samo jedan uslov!

Sa sve bržim razvojem turizma na Goliji, tako je i cena zemljišta na ovoj prelepoj planini višestruko skočila. Mnogi za pozamašnu svotu prodali svoje parcela, ali jedan od najvećih domaćina iz golijskog kraja iz sela Plešin, Vid Luković uradio je nešto potpuno drugačije. On je odlučio da pokloni svoju zemlju onima koji žele da dođu da žive i rade na selu. Njegova ponuda nije samo poziv na povratak korenima, već i apel za obnovu života u prelepim srpskim selima, koja iz godine u godinu sve više nestaju. Ovaj gorštak poklanja deset ari zemlje u netaknutoj prirodi.

- Tuga me uhvati kad vidim kako su ova sela na kojima se zdravo živi, ostala pusta. Zato želim nekom ko želi da živi tu da poklonim svoju zemlju. Šta će nama planina bez ovaca, šta će nama zemlja bez ljudi. Sve što se ovde poseje, to i nikne. Ali treba raditi. Čovek mora da pokaže da je spreman na život ovde. Postoji jedan ključni uslov da im poklonim zemlju. Novi vlasnik mora da ostane na imanju tokom cele godine, živeći u harmoniji s prirodom, daleko od gradske vreve. Ne da samo povremeno dolazi i obilazi, već da živi i radi, rekao je za RINU VID.

Prvi kandidat na Vidovo imanje stigao je iz Bosne i Hercegovine, sa Pala. Budo Stevanović odlično se snašao i sprijateljio sa Lukovićima. Živi sada drugačiji, ali kako kaže, mnogo kvalitetniji život. Iako su domaćini bili na početku sumnjičavi da li će se Budu život na surovoj Goliji dopasti, on ih je brzo demantovao.

- Došao sam pre mesec dana i ovde ću da ostanem. Sa Vidom i njegovom decom. Idem za ovcama, čuvam krave i konje i uživam u prirodi. Društvo mi pravi moj najbolji prijatelj, a Vidov najmlađi sin Aleksej”, kaže došljak Budo Stevanović.

Domaćin Vid na seoskom imanju živi sa suprugom. Ima sedmero dece i šestoro unučadi. Kaže uživa okružen mirnim brdima Golije i čistim vazduhom. Bavi se između ostalog i uzgojem svinja mangulica. Iako je život na selu pun izazova, posebno zimi, on smatra da je svakodnevni kontakt sa prirodom neprocenjiv.

- Ima vode, vazduha i drva, ali ljudi su postali robovi centralnog grejanja i limuzina, mobilnih telefona. Ako mene pitate život u gradu ravan je predvorju pakla. Služimo drugima, izgubimo sebe. Ja sam dugo godina radio u inostranstvu i nisam više mogao, vratio sam se porodicom u selo. To mi je najbolja odluka koju sam doneo u životu. Ujutru me budi petao, ne gledam tokom dana na sat, radimo na imanju. Televiziju ne gledamo, u telefone samo kad nas neko zove ili da pogledamo kakvo će biti vreme, to nas najviše zanima, poručuje ovaj golijski domaćin.

Bonus video:

(Espreso/ RINA/ Prenela: T.M.)