"Dečaka Srbina sam dala muslimanima": Babica iz Bijeljine priznala šta je radila, on je porastao, a onda...

Krađa beba na našim prostorima započela je ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata. U to vreme, društvo se suočavalo s ogromnim posledicama razaranja: razorene domove, glad, siromaštvo i veliki broj siročadi. U takvim okolnostima, deca su postala sredstvo za profit. Tačan način na koji su ovi postupci organizovani bio je brižljivo skrivan, a UDBA i druge tajne službe igrale su ključnu ulogu u ovoj mračnoj praksi.

Jedan od razloga za ovakve aktivnosti bio je politički interes. Deca su često otimana iz porodica koje su smatrane „nepodobnima“ iz perspektive tadašnje vlasti. To su mogle biti porodice označene kao neprijatelji režima, poput onih čiji su članovi bili povezani sa suprotnim političkim strujama, bilo da su to bili nacionalisti, bivši pripadnici kraljevske vojske ili komunisti koji su završili na Golom otoku. SFRJ je procenjivala da od takvih porodica neće imati nikakve koristi, a deca su neretko završavala u rukama povlašćenih pojedinaca ili inostranih parova koji su želeli da usvoje dete.

Ova praksa trajala je decenijama, sve do osamdesetih godina prošlog veka, kada je došlo do određenih promena, posebno nakon smrti Josipa Broza Tita.

Slučaj iz Bijeljine

Posebno potresan primer dolazi iz Bijeljine, gde je jedna babica na samrti priznala zamenu beba, što je izazvalo šok u lokalnoj zajednici.

— Priča je vezana za Foču. Babica je na samrti priznala da je jednom prilikom, prilikom porođaja, ispustila bebu uglednog lekara koja je preminula. U panici, zamenila je preminulo dete sa bebom druge porodice. Tako je žena muslimanske veroispovesti umesto sopstvenog deteta dobila dečaka iz srpske porodice. Dete je odvela u Australiju, gde je ono odrastalo nesvesno svoje prave prošlosti — priča Pejić.

Kasnije, kao odrasli muškarac saznao je istinu.

— Pričao sam sa njim. Rekli su mu da je babica priznala na samrti šta je učinila. On je potom otišao u Foču i pokucao na vrata svoje biološke porodice. Kada su mu otvorili, rekao je: „Ja sam onaj koji je umro.“ U tom trenutku obećao je da će promeniti veru kako bi se približio svojoj pravoj porodici — dodaje Pejić.

Iako je situacija razjašnjena, ni on ni njegova biološka majka nisu želeli da izlaze u javnost.

— On je rođen 1982. godine. Kada je saznao istinu, prošlo je možda i 20 godina posetio je svoje biološke roditelje. Uradili su DNK test i potvrdili srodstvo. Svi su sada spokojni i zadovoljni što su konačno saznali istinu, ali ne žele da mediji saznaju za njihov slučaj — zaključuje Pejić u emisiji „Životne priče“.

Ovakve priče bacaju svetlo na mračno razdoblje posleratne Jugoslavije, gde su se životi mnogih nepovratno promenili zbog skrivenih, nezakonitih radnji.

Bonus video:

(Espreso/Blic)