Usnula neobičan san, pa došla u Srbiju da se zamonaši: Podigla je manastir u kom se po verovanju čuda dešavaju!

Kada sam htela da se vratim iz Amerike u Srbiju, da dođem ovde, ja sam otišla kod mitropolita Amfilohija, koji je tada zamenjivao patrijarha Pavla, koji je još bio živ...

- Htela sam da se vratim iz Amerike. Međutim, mitropolit je rekao da ja ne treba da tražim drugi manastir, nego on ima manastir za mene, ovde u Beogradu. I predložio mi je manastir Svetog Hristifora, za koga ja nikad nisam čula ni da postoji...

Upravo tako je jednu ženu, danas monahinju, put naveo iz Kanade do sela Mislođina u Obrenovcu gde je od trnja, kamenja i ruševina uspela da obnovi zaboravljenu svetinju i postane mati Justina.

- To je bila jedna ruševina gde su se skupljali većinom dileri, drogeraši, ljubavnici, da vam ne pričam šta je to sve bilo skupljeno. Ja sam tu preživela dosta problema, oni su me isterivali, nisu dali da ja dođem tu, to je bilo stvarno vrlo teško. Ali Bogu je sve moguće. Svaki početak je težak, pogotovo na ovom mestu bez ičega. To je bilo teško, ali ja to vidim tu s Božjeg pomazanja 12 godina. Ova svetinja je izgrađena, veli mati Justina za Exploziv.

Ovo su temelji Rimske crkve koji su ispod današnjeg manastira, a ovo su slike kako je sve izgledalo pre samo 12 godina. Ovako je danas....

Prvo što je učinjeno, to je da je Gospod nama poklonio jednu vikendicu ovde. Ja sam imala gde da stanujem u Beogradu, svoj stan, ali to je meni bilo daleko, tu je bilo puno papirologije, mnogo posla da se radi oko toga. Ali Bog je tu nama poklonio jednu vikendicu, tako da sam ja tu boravila jedno tri-četiri godine, dok se manastir nije sagradio. Skoro četiri godine je mati samo sakupljala papire kako bi moglo da se počne sa obnovom manastira. Pored njene želje i upornosti, potreban je bio i novac. Hvala Bogu, javila se i ktitorka koja je stvarno pomogla, tako da je za 12 godina ovo izgrađeno.

- Kada sam ja došla, puno su pomogli obrenovački sveštenici, oni su ovde služili. Ovaj manastir, bez obzira, od kada sam ja došla i što nije bilo crkve, služili smo dole, vi ste videli u kripti, nikad nije bio bez liturgije. Oko desetak vernika došlo je na jutarnju liturgiju. U ispovestima van kamere neki od ovih ljudi su nam rekli da su bili jako bolesni i da su lek pronašli ovde, a da i ne znaju kako ih je put naveo do ove svetinje. Živi? Samo ja. Pa nemamo mesta, nema gde.

- U kopanju ovog manastira nađeno je 15 kostiju monaha koji su ovde, kad su poubijani, sahranjeni. Onaj bager veliki, njih 15 je nađeno, nijednog nije samleo. Znači samo do njih dođe i mi pokupimo. To je zaista samo Božja promisao. Bager je iskopao njih 15, odnosno došao do njih, mi smo ih pokupili. I kada je došao patrijarh i liner, on je blagoslovio da to budu mošti. Mi smo ih stavili u dva kivota. Umilili se po pravilima. I mogu vam reći da se dosta bolesnika izlečilo, pogotovo zavisnika. I to od alkoholičara. Ti ljudi dolaze da nas ovde pomažu crk. Bogorodica Valamska, koja nam je stigla iz Rusije, u tronu, ona je, vidite, karakteristično da je bosa, ja sam bila na Valamu, i to je jedinstvena ikona, ja mislim da je u Srbiji takva tronu, imaju i ruska ambasada, oni su došli ovde u posetu, ja sam pitala da sam bila i da bih želela da imam tu Bogorodicu, i oni su je poklonili.

Ovo su mošti svetog Hristifora, ko me ovoj manastiri posvećen. Hristofor je bio Palestinac, živeo u 13. veku po Hristu.

Kako je postala monahinja

- To je božji priziv bio. Ja nikada u životu nisam pomislila da ću biti monahinja, normalno. Ja sam odrasla u pobožnoj porodici i odmalena sam išla u crkvu, normalno. Moji roditelji su u srcu Šumadije. Tako da nije to meni bilo strano, ali kako sam otišla i na medicinu, znate, ipak je to davno bilo. I sve to je Bog u svom promišlju mene vodio, vodio.

- Ja sam, u stvari, imala priziv još kao mlada da odem u manastir. Ja to nisam razumevala. Međutim, eto, Bog je našao načina. Ja sam otišla za Kanadu, tamo sam se zamonašila. Bila deset godina, onda sam otišla za Ameriku. Ne otišla, nego su me poslali iz Patrijaršije, normalno.

- I posle toga, evo, ja sam dobila želju da se vratim. Volim ovu svetinju. Našla sam sebe u tome. Ispunjena sam. Moje srce je ispunjeno. Nalazim se kao u raju. Verovali ili ne, vekovima ovo mesto je bilo zapušteno...

Sve do te 2010. godine i dolaska Mati Justinje. Danas manastir živi od priloga, a manastirski konak je u izgradnji.

Bonus video:

(Espreso/kurir/TM)