"Imamo preko 2.000 dana u bolnicama": Marina je rođena bez mišića na desnoj strani tela, sa majkom ostvarila san

Marina Blažić je jedina na planeti rođena s dijagnozom koju ima. Ljubav njene majke pobedila je medicinu, i danas zajedno ostvaruju snove izgradnjom "Kuće nade" gde borave porodice kojima je potrebna slična pomoć. Pedagozi koji rade svaki dan sa decom sa invaliditetom kažu da od njih nauče uvek nešto novo. Poručuju da iako nismo svi rođeni s empatijom, moramo da damo svoj maksimum i pokažemo saosećanje.

Nadičina ljubav uradila je ono što medicina u tom trenutku nije mogla. Marina, njeno treće dete, nije imala sreće da se rodi zdrava, a prognoze tada nisu bile dobre. Ali zajedničkim snagama, uz mnogo rada i vežbanja, Nadica i Marina su pobedile sve loše prognoze.

"Ne bih ja to nazvala borbom, zato što mama nikada nije tako objasnila. Ona je uvek govorila da radimo kako bi meni bilo bolje. Tako je rekla da ćemo do 18. godine ići na razne terapije i lečenja, a posle 18. nastaviti da popravljamo šta možemo. I tako je i bilo,“ kaže Marina Blažić iz udruženja "Plava školjka".

Preko 2.000 dana u bolnici

Njena majka Nadica Blažić kaže da je Marina jedina na planeti sa dijagnozom koju ima.

"Imamo preko 2.000 dana u bolnicama, banjama i na kontrolama, a više od 50 lekara je bilo uključeno u njen život. To ne znači da se dete manje voli, već da se voli na jedan drugačiji način. Moja Marina mi je otvorila jedan ogroman svet," priča njena majka Nadica.

Iako je rođena bez mišića na desnoj strani tela, Marini nije u detinjstvu nedostajao bicikl. Sa šest godina počela je da trenira folklor, svirala klavir, igrala hip-hop i postala vicešampionka u tom plesu za decu sa invaliditetom.

Danas ima 29 godina, bavi se grafičkim dizajnom, fotografijom i zajedno sa mamom vodi "Kuću nade" u Banji Koviljači i udruženje samohranih roditelja i porodica s invaliditetom čije su prostorije ispunjene njenim medaljama i trofejima.

"Možda nisam uvek imala novca za nešto više od hleba, ali sam maštala o kući u kojoj će vladati sreća, radost i podrška u kojoj se ništa neće plaćati. Zamišljala sam da će sve biti besplatno – smeštaj, terapije, pomoć roditeljima i deci, jer mi to zaslužujemo" kaže majka.

Kuća u kojoj je sve besplatno

Marina dodaje da su izgradili kuću u kojoj danas boravi 25 porodica dva puta godišnje po 27 dana.

"Smeštaj, hrana, terapije i radionice su besplatni. Sada prikupljamo sredstva za dvorište u kojem ćemo izgraditi letnjikovce i proširiti mogućnosti za decu" navodi Marina.

Nadica i dalje gleda ćerku iz publike i sa ponosom priča kako kroz radionice pomažu drugima u sličnoj situaciji.

"Gledajte srcem. Nije lako, jer na tom putu smo uglavnom same. Mi smo uglavnom samohrane majke, a porodice često pucaju pod pritiskom velikih problema. Odvojenost od kuće i od zdrave dece ostavlja duboke tragove na svima nama", poručuje Nadica Blažić.

Marina poručuje svima da prate svoje snove i nikada ne odustaju.

"Uvek recite da ste super"

"Kada su me pitali kako sam, uvek sam odgovarala - super sam. Jer kada kažete da ste super, nema drugih pitanja. A kad kažete da vam je loše, svi znaju zašto. Samo recite da ste super i osećaćete se bolje", zaključuje Nadica Blažić.

Od dece se svaki dan nauči nešto novo

Za oko 700.000 ljudi Međunarodni dan osoba s invaliditetom nije običan dan.

Ivana Krasnić, vaspitačica Predškolske ustanove "Savski venac", kaže da je impresionirana uspehom koji postiže Marina Blažić.

Irena Čepić, diplomirani defektolog - logoped poznaje Marinu, jer je ona završila srednju školu u kojoj ona radi "Stefan Dečanski" za decu oštećenog sluha.

Ukazuje da su iskustva roditelja posebna, jer je škola puna roditelja i đaka s dirljivim i raznim životnim pričama.

"Naš je zadatak da ih prigrlimo, prihvatimo i nađemo način da s njima komuniciramo", naglašava Čepićeva.

Čim uđe u kliniku, Čepićeva kaže da je potpuno fokusirana na decu koja se tamo nalaze.

"Koliko mi učimo tu decu, toliko i ona uče nas. I svaki dan nešto novo učimo od njih", navodi vaspitačica.

Čepićeva ističe da je profesiju birala po srcu, a da je deca uče strpljenju, dok ih nastavni kadar uči gradivu i samim tim razvijaju međuljudske odnose.

Zašto nam je važna empatija

"Moramo biti empatični da bi mogli to da radimo", naglašava ona.

Posebno ukazuje da, ako se već nismo rodili s empatijom, da moramo dati svoj maksimum da se saosećamo.

Krasnićeva navodi da je njoj i pored toga što je Međunarodni dan invalida, njoj danas isti dan i da će joj isti biti i sutra.

"Kada uđem na kliniku za neurologiju, ja sam tamo da deci bude bolje. Zato vaspitači postoje u bolničkim grupama, svuda gde deca leže u bolnicama je potreban. Da se igra s njima, da im donese knjigu koju žele", ističe Krasnićeva.

Bonus video:

Espreso/RTS/M.L.