On je poslednji Beogradski mangup: Bio je strašan talenat, a napustio je školu, a onda je izgubio i oko zbog...FOTO

Dijamant brušen na kaldrmi rodnog Beograda,Dušan Prelević Prele bio je mnogo toga: fudbaler, roker, glumac, boem, pisac, scenarista… Jednom rečju, bogomdani talenat. Sledio je svoje srce i navike, kojih se ni u jednom trenutku nije odrekao, i kao takav predstavljao je težak takmac za sve životne prepreke kojima je umnogome sam kumovao.

Živeo je slobodno, prateći sve svoje talente koje je imao, a bilo ih je mnogo. Rođen je 11. novembra 1948. godine u Beogradu, na Vračaru. Veoma rano je ostao bez oca, pa je majka bila dominantna figura u njegovom odrastanju. Uspela je od njega da napravi neverovatnog čoveka i boema.

Napustio je gimnaziju i izabrao rokenrol, koji je bio "Preletov životni put", kako konstatuje Radoslav Lale Vujadinović u svojoj knjizi "Čuburci Krstaši", u kojoj Prelević ima svoje mesto u poglavlju o rok, džez i legendama folklora ovog kraja Beograda.

"Kafana ti je srpski parlament. To je kuća i crkva. Kod nas se u kafanama dešavaju najvažnije stvari. Tu se ruše vlade, postavljaju nove, osnivaju stranke. Kafana je jedini univerzitet koji sam završio. To je moj univerzitet koji ne bih menjao za Oksford"

Ovako je Dušan Prelević Prele početkom devedesetih, sumirao svoj razvojni put koji je, sudbinski, ciklično započinjao i završavao se u najvažnijoj instituciji srpske društvenosti - kafani.

Mladim ljudima koji su stasavali na vrelom tlu starog Beograda i nije bilo neophodno elitno obrazovanje, da bi svoj posao radili bolje i od najcenjenijeg stručnjaka.

Bile su to teške bazične pripreme, na momente slične spartanskom vaspitanju i surova selekcija koja ne priznaje slabost. Stoga i nije bilo previše teško da u jednom trenutku svog života stasaju u vrhunske umetnike, sportiste, zanatlije… i mangupe koji kada smisle neku pakost urade to "da ne boli" . Tako je odrastala generacija autohtonih Beograđana koja je ovom gradu mnogo dala, svesno rizikujući da će zauzvrat dobiti malo ili ništa.

"Nije mangup dripac, nisu to ova đubrad što se danas šetaju gradom. Mangupi su vaspitana deca, spremni na život. Nisu pičke. Ni cinkaroši", ovako je svoju "felu" definisao poslednji pravi, autentični beogradski mangup Dušan Prelević Prele.

Napustivši gimnaziju, godinu dana je pekao sajdžijski zanat, a potom su se pred njim ukazala dva puta: fudbalski ili muzički.

Oduvek sport broj jedan u Srbiji, fudbal je zašao u snove i ovog golobradog klinca, koji je želeo, kao i svaki njegov vršnjak, da postane drugi Šekularac. "Pikao" je "fucu" za "Bulbulder" (klub koji nosi naziv po istomenom kraju), i za "Crvenu zvezdu". Sport je batalio kad je uvideo kako mora da trčkara non-stop po terenu i da po ceo dan trenira, te opredelio se, za njega, mnogo lakši put – muziku.

Želja da bude novi Šekularac, napustila ga je tek kada je shvatio da sa svojim muzičkim talentom, lakše može postati Mik Džeger ili Džo Koker.

"Muzika mi je bila sve i tako je ostalo", rekao je nesuđeni pravnik koji je, uprkos velikoj želji svoje majke, napustio gimnaziju i počeo da živi rokenrol.

Beograd šezdesetih ni po čemu nije zaostajao sa svetskim metropolama, a kada je reč o umetnosti bio je i ispred mnogih. Najveći svetski muzički hitovi, brzo su stizali do beogradske publike koja ih je u roku od dan-dva znala napamet. To je podstaklo Preleta da školsku klupu i klupu za rezervne igrače, zameni salama mesnih zajednica koje su se u večernjim satima pretvarale u bastione rokenrola.

Svoj prvi album "Na oštrici brijača" objavio je 1982. godine uz pomoć Bore Đorđevića, tromboniste Kireta Mitreva, klavijaturiste Laze Ristovskog, gitariste Enesa Mekića, basiste Nenada Stefanovića Japanca, bubnjara Vladimira Furduja, trubača Stjepka Guta i glumca Slobodana Aligrudića. Sa ploče su se izdvojile pesme "Majko na šta liči tvoj sin" i obrada hita sarajevskih Indeksa "Jutro će promeniti sve". Drugi album pod nazivom "U redu, pobedio sam" objavljuje 1991, a pet godina kasnije izlazi album "Ja, Prele". Za CD sa muzikom iz filma "Kraljica Margo" Gorana Bregovića otpevao je 1994. pesmu "La Nuit", izmislivši za tu priliku reči koje podsećaju na jezik Roma.

Mnogi i danas veruju da je "režija" završne scene kultnog rok mjuzikla "Kosa" u Ateljeu 212 njegovo delo. Angažman u "Kosi" doneo mu je ponudu svetski poznatog američkog reditelja Boba Vilsona, čije je odbijanje zapečatio tučom.

Alkohol ga je koštao zdravlja, a u kombinaciji sa istančanim osećajem za pravdu, doneo mu je mnogobrojne konflikte u kojima nije štedeo sebe a ni druge. Epilog je bio gubitak oka u jednoj od kafanskih tuča. Problemi sa zdravljem su se nizali kao na traci, da bi se Duško Prelević posle amputacije noge suočio sa teškim invaliditetom.

U dramatičnim životnim trenucima Prele otkriva još jedan talenat, jednako blistav kao i oni koji su mu doneli neviđenu slavu. Priče iz ličnog života i života znanih i neznanih junaka prestonice, pretočio je u knjige "Kako je umro Baš Čelik" i "Voz za jednu bitangu" . A kako zaboraviti "Poslednji krug u Monci" , delo po kojem će nešto kasnije nastati i jedno od značajnijih ostvarenja domaće kinematografije.

"Rodila sam genija, on je sve mogao, sve počeo i sve je fantastično uradio i kad dokaže sebi da može, on odustane i ne ide dalje.", govorila je njegova majka Anka Kovač.

Prele je preminuo 28. jula 2007. godine. Nikad se nije ženio, a iza sebe je ostavio dve ćerke, Dinu i Milicu, koje su, uz majku, predstavljale tri najvažnije dame u njegovom životu. Jedna od životnih krilatica bila mu je: "Hiljadu puta iscrpljen, nikad poražen."

Bonus video:

(Espreso/Stil)