"Ako je dovedete u kuću, majka će ih mrtve dočekati": Zbog ljubavi sa Hrvaticom, Aleksa Šantić je dovekao radio ovo

Aleksa Šantić (1868-1924) bio je jedan od najpoznatijih i najvoljenijih pesnika sa naših prostora. Njegova poezija, inspirisana ljubavlju, prirodom, ali i socijalnim nepravdama, odlikuje se jednostavnošću i direktnošću.

Ostavio je veliki trag u našoj književnosti

Odrastao je u bogatoj kulturnoj atmosferi, oblikujući svoj pesnički izraz pod uticajem različitih kultura koje su se susretale u njegovom rodnom Mostaru.

U početku uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a kasnije je izgradio sopstveni pesnički izraz karakterističan po elegičnim motivima i rodoljubivim temama.

Napisao je i objavio oko 800 pesama, a neke od njih koje se mogu svrstati u antologijske su "O klasje moje", "Moja otadžbina", "Veče na školju", "Emina". Pisao je i dramske tekstove i prevodio dela sa nemačkog i češkog.

Šantić je rođen u Mostaru, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog Adža. Imao je dva brata - Jeftana i Jakova, kao i sestru Persu, dok mu je druga sestra – Zorica, umrla još kao beba.

Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, a potom se 1883. godine vratio u Mostar.

Književni počeci

Početkom 1887. godine postao je saradnik Goluba, zatim časopisa Bosanska vila, te Nove Zete, Javora, Otadžbine. Naredne godine osnovao je Srpsko pevačko društvo "Gusle", a potom je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora "Prosvete". Pripadao je mostarskom krugu književnika okupljenom oko lista Zora, koji je pokrenuo sa Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem. U Prvom svetskom ratu austrougarske vlasti su ga hapsile.

Svoju najveću pesničku zrelost Šantić je dostigao između 1905. i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Šantićeva poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge, ali i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sam pripadao. Njegova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.

Rodoljubiva poezija je poezija rodne grude i domaćeg ognjišta "Moja otadžbina", a u nekim od svojih najpotresnijih pesama Šantić peva o patnji onih koji zauvek napuštaju domovinu i odlaze u tuđi svet "Ostajte ovde", "Hleb".

Ljubavna poezija mostarskog pesnika razvila se pod jakim uticajem sevdalinke. Ambijent njegovih ljubavnih pesama je ambijent bašte, behara, hamama, šedrvana…, a devojke koje se pojavljaju u njegovim stihovima su skrivene lepote, okićene đerdanima. Takva je pesma "Emina", a duh te numere je toliko pogođen da je pesma ušla u narod i peva se kao sevdalinka.

Voleo onu koja mu nije bila suđena

Kako to često biva u životu jednog umetnika - Šantić je voleo baš onu koja mu nije bila suđena, Anku Tomlinović. Po Dučićevim rečima, i Anka je neizmerno volela mostarskog romantika.

Anka je bila ćerka vlasnika foto-ateljea Stjepana Tomlinovića, koja se doselila u Mostar. Aleksa je pratio svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje... Tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je popločanim ulicama Mostara okupirajući misli mladog Šantića.

Viđali su se svakodnevno, i svakog puta bi se slučajno videli, porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je vidi. Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke "Goluba" i "Nevena", koje je redovno čitala i komentarisala. Pesnik se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Napisao je pesmu "Ako hoćeš", baš njoj. Pesma od pet strofa brzo se našla u Ankinim rukama, piše Noizz.

Na njegovo iznenađenje, vratila mu je pesmu bez ikakvog komentara. Potom se pozdravila i krenula niz ulicu, ostavljajući pesnika začuđenim. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: "A što se tiče onog ako hoćeš – hoću", i otrčala niz ulicu. Međutim, tu su snovi krenuli nizbrdo. Mala mostarska sredina nije umela da prihvati ljubav imućnog Srbina i Hrvatice, čiji je otac samo želeo veliki miraz i kuću u kojoj će biti finansijski zbrinut. Osuđena na propast, njihova ljubav je bila ispunjena svađama i raspravkama između Alekse i njegove majke.

Sve dok ga jednog dana majka nije dovela ispred ikone Svetog Nikole i zaklela:

"Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi".

Shvativši da nema izbora, nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi, unezveren je otišao kod Anke da joj traži oproštaj, jer je venčanje nemoguće. Aleksa je prekinuo burnu vezu sa lepom Hrvaticom, koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije za dosta starijeg čoveka iz Zagreba i zauvek napustila Mostar.

Svatovi su tog dana prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući.

To nije bilo sve, kletva majčina ostala je i dalje sa Aleksom. Večno je morao da piše pesme ispunjen velikom tugom i bolom do kraja života, koja se videla u njegovim pesmama. Nikada nije mogao da napiše nešto, a da ne pomisli na svoju Anku. Kletva njegove majke, zaista je ostavila pustoš u životu velikog Alekse Šantića.

Akademik

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je pre skoro jedno veka od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. godine.

(Espreso/Stil)