DOBRILA OD SVEKRA NASLEDILA STARI ZANAT, POSLA IMA PREKO GLAVE! Traže se sve veličine - otkriva KAKO JE SVE POČELO!

Već oko šest meseci Paraćinka Dobrila Dimitrijević (64) potpuno sama u svom domu ručno šije šumadijski opanak, jako traženi "komad" narodne srpske nošnje. Posla ima toliko da teško sve postiže jer je porodica Dimitrijević decenijama u Pomoravlju znana kao opančarska.

Začetnik starog zanata bio je njen svekar Radoslav, opančar više od 70 leta, a poslednje decenije jedini majstor ovog zanata u Paraćinu. Očiju sokolovih i u devetoj deceniji, kako kaže Dobrila, opanke je šio bez naočara "od jutra do sutra". Ona i njen suprug su mu pomagali jer je cela porodica živela od opančarstva.

- Pre tri godine svekar je umro, nešto ranije i svekrva, a pre šest meseci neočekivano i moj suprug Zoran nakon operacije kuka. Šta ću, završila sam sve naručene opanke i nastavila sama da ih pravim. Tehniku sam savladala za dvadesetak godina, koliko sam pomagala svekru. Zavolela sam taj stari zanat, a zbog opanaka, kuća i dvorište su mi i dalje puni ljudi. Nema pravog Srbina bez opanka. Svi znaju gde je živeo deda Rače opančar, jedini u ovom kraju - priča nam Dobrila, dok pokazuje za Novosti mokru uštavljenu goveđu kožu skrojenu za dečji par opanaka broj 20.

Dok je posao delila sa suprugom, on je radio fizički zahtevniji deo zanata. Sad je u njenim rukama sve - od krojenja đona i šivenja, prepletanja i rada "preko lozice", do postavljanja kaišića i gume odozdo, da bi opanak duže trajao.

Koža se najpre izbuši šilom, a zatim se šije oputom - trakama sečenim od meke jagnjeće kože. Kad je šivenje gotovo, opanak ide na kalup i pričvršćuje se ekserčićima. Tu se oblikuje, suši i radi se završna faza. Ako je toplo vreme, opanak bude suv i finalno obrađen za jedan dan.

Dimitrijevići su prethodnih godina obuli sva kulturno-umetnička društva u Pomoravlju, ali interesovanja i dalje ima. Dolaze sad i kod Dobrile ljudi iz različitih krajeva Srbije. Dolaze i oni koji rade u inostranstvu, a srpski opanak bi da ponesu kao suvenir. Za jednog, koji živi u Kanadi, nedavno je napravila primerak dug skoro metar... Čovek je želeo da mu opanak bude kolevka za bebu, kad je izvedu iz porodilišta. Da potvrdi tako onu narodnu - da je Srbin izašao iz opanka.

- Mnogi se iznenade kad vide da ih pravi žena. Neverovatno im je da sam savladala sve tajne opančarstva, da sam posle tri smrti u kući uspela da održim zanat. Nažalost, tradiciju posle mene nema ko da nastavi. To je velika šteta, jer posla ima. Ja sad izrađujem samo šumadijski opanak, sa vrhom ili bez, dok je svekar radio i vlaške i perklaše. Traže se sve veličine, pa i opanci za bebe koje još nisu prohodale. Nedavno sam pravila par za Nemca, inače srpskog zeta - veli Dobrila.

Ona ističe da je ova vrsta obuće izuzetno udobna, ali nije za kišu. Rok trajanja zavisi od kvaliteta održavanja. A održava se tako što se maže lojem ili nekom drugom kremom za prirodnu kožu. Kad stoji, opanak se napuni zgužvanim novinama, da ne izgubi formu.

Ova umešna i vredna žena prošlog meseca primila je svoju prvu penziju, a zaradila je radeći 35 godina u štofari. Bez obzira na to, naglašava, opanak neće ispuštati iz ruke "sve dok ima volju". A sudeći prema entuzijazmu sa kojim radi - imaće je još dugo.

Umetnost izrade prepleta

Za razliku od ćaleta, kako Dobrila zove svog preminulog svekra Radoslava, koji se od šila i kože nije odvajao po celi dan, njeno omiljeno doba dana za rad je veče.

- Problem je što tad manje vidim, pa mi je prilično naporno. Ostaje mi još da usavršim izradu punjenih opanaka, koje je ćale radio besprekorno. Tu je preplet "bod u bod", sa šarama, što je prava umetnost.

Bonus video:

(Espreso/Novosti/Zorana Rašić/Prenela: N.J)