VIŠNJA SE VIŠE PUTA VRAĆALA NA EGINU: Tvrdi da u VELIKOJ SVETINJI na ostrvu oseća "čudesan mir", a nije jedina

Ovih dana cela Srbija priča o velikom podvigu pevača Nikole Rokvića koji je na svom hodočašću dugom nešto više od hiljadu kilometara, od Beograda do Egine. Međutim, kada je reč o Egini, o ovom prelepom grčkom ostrvu, za njega smo prvi put čuli od naše popadije Višnje Kostić.

Naime, Višnja je u više navrata govorila o samom ostrvu, njegovoj lepoti, ali i Svetom Nektariju i njegovom stradanju, zato smo je i pitali da ponovo podeli sa nama svoje utiske i sećanja koja je vežu za ovo mesto, a uz to smo, kao i uvek, mnogo toga naučili.

Višnja je otkrila da je njen prvi odlazak u Eginu potekao idejom njenog supruga.

- Otišli smo kao dvoje turista bez ikakve veće pripreme i samo sa znanjem o čudotvornom zastupništvuSvetog Nektarija. Nismo mu otišli sa molbama, nismo otišli iz potrebe, otišli smo samo da vidimo. Ali, ne- on nas nije ostavio bez čuda! Njegovim molitvama i molitvama Sv. Dimitrija Solunskog, mi smo primili blagoslov da sa sobom ponesemo jednu veliku svetinju u Srbiju. Sigurna sam, sigurna da je tim činom Sv. Nektarije sebe zauvek nastanio u mom malovernom srcu i sve što nam je svakim novim dolaskom otkrivao o nama samima i o ljudima kojima smo okruženi bilo je na naše spasenje i na otvorenje očiju i srca.

Nakon tog putovanja, Višnja se više puta vraćala na ovo čudesno ostrvo, a ne krije da se isplovljavanjem na kopno Egine u njoj budi jedan poseban doživljaj.

- Taj moj lični doživljaj je strah da ne promašim prvi i osnovni smisao mog postojanja- a to je ljubav prema Bogu koju treba posvedočiti. Svedočimo je ljubavlju prema bližnjima, a ja sam, čini mi se, u svemu bolja nego u tome. Brza na jeziku, zahtevna i uglavnom na prvi pogled nezainteresovana, već drugi put odlazim na Eginu sa molitvom jednom jedinom- da se oslobodim svojih slabosti, nemoći i nezadovoljstava, kako bih svedočila bar malim delom svoga bića da imam vere.

A Egina, Egina je mesto čudesno...

Slovo o Svetom Nektariju

Većina je verovatno čula ili zna za Sv. Nektarija i njegovo stradanje. Ukratko rečeno - oklevetan, prognan i unižen kao episkop, odlučio je da svoju dalju službu obavlja podjednako revnosno i molitveno kao i episkopsku, pred kraj života potpuno se povukavši na ostrvo Eginu sa grupom svojih duhovnih kćeri koje su primile monaški postrig i sa njim zajedno osnovale manastir...

- O kolikom se smirenju i duhovnom podvigu radi možemo danas sebi približiti i materijalnim merama. Današnjim vodenim saobraćajem do Egine se plovi oko sat i 15 minuta, a samo ostrvo nije previše naseljeno sada, a kamoli pre nešto više od 100 godina. Nema mnogo saobraćaja, gužve ni vreve oko manastira koji je u brdu, a kada sam oko deset uveče izašla da natočim vodu na česmi nije se čuo nikakav zvuk- samo mir i tišina. To je Egina! Mesto tihovanja, pokajne molitve, suza, hristovaskrsne radosti, zahvalnosti Bogu i čudotvornom svetitelju. Najviše mu dolaze oboleli od kancera i bračni parovi koji nemaju dece. Naravno i svi mi kojima je pomoć i podrška neophodna.

"Moramo dovesti grupu ovde"

Višnja ističe da je nekako čudesan mir u koji stane sav beskraj nemira u trenutku kada priđete svetitelju i da svakog puta kada se seti tog trenutka iznova ga oseti.

- Nisam ja jedina koja to svedoči. Naš slučaj je bio poseban, jer mi smo otišli u jednom trenutku zahvalnosti bez molbi, bez očekivanja, bez bilo kakvog znanja gde, šta i kako treba. A kada se prisetim on nas je vodio, zvao svojom rukom i otkrivao i svetinju i sebe. U trenutku kada sam na sred mora izgovorila: moramo dovesti grupu ovde, to je bila najlogičnija i najnormalnija rečenica. Moj je muž samo rekao- Upravo o tome mislim. Dobili smo veliki blagoslov u povratku sa tog puta. Otkrio nam je ljude kojima sam zauvek zahvalna što smo baš sa njima otkrivali koliko je veliki Sveti Nektarije.

I uvek kada podelim bilo šta o Egini stigne mi još pregršt svedočanstava.

Stigne mi molba za bar dva-tri Nektarija ili Nektarije za pominjanje. Deca rođena njegovim molitvama. Stigne mi bezbroj molbi da ostavim ime na Egini, stignu mi svedočanstva i zahvalnosti za isceljenje.

Imam i spisak onih koje smo na ovom putu izgubili, ali znate šta. Oni se nisu izgubili. Znali su gde će njihove molitve otvoriti put u Carstvo Nebesko. I zato ću vam uvek nešto napisati, neko novo svedočanstvo. Zato što nema kraja. Kraj je u beskraju...

Bonus video:

(Espreso / BlicŽena / Prenela. J.N.)