JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

ŠPIRO GUBERINA, glumac - Zbog broma u hrani imali smo potrebu za slatkim

- Nisam siguran da li smem da pričam o mom vojnom roku u JNA, stalno su nas upozoravali da je to vojna tajna. Ipak prošlo je već 52 godine, a i ta armija se raspala, pa valjda smem.

Vojsku sam služio u Dubrovniku u desantskoj mornaričkoj pešadiji, bili smo diverzanti. Nakon toliko godina više se baš i ne sećam što smo tamo jeli. Znam da nisam voleo poparu. To je neko čudno jelo od starog hleba koji bi se razmočio u pari i zalio nekim mastima, tako nešto. To ništa nije valjalo i uvek sam se pitao kome je palo na pamet da tako nešto sprema i naziva to jelom. Najbolji mi je bio, kao i svim vojnicima, pasulj s kobasicom. Zavisi koji bi kuvar spremao, znao je biti lošiji ili bolji, a nekada je bio toliko dobar da bih ga i danas rado pojeo.

Meni je u Dubrovniku verovatno bilo lakše nego nekom kontinentalcu jer sam iz Šibenika i bilo mi je drago kad bi se jele riba. Iz Šibenika su mi stizali i paketi kakve je svaka porodica slala svojim vojnicima. Najviše sam se veselio tradicionalnim kolačima od trešanja ili dunja, koje bih podelio s prijateljima. Zapravo, svima nam je nedostajalo slatko, a kolače bi dobili samo za Dan republike ili Dan armije. Na sreću, bio sam glumac koji je već tada bio u angažmanu u HNK, te su me nakon završetka obuke prebacili u Vojnički klub. Naš je zadatak bio osmisliti neku kulturnu zabavu za vojsku, a ja sam, među ostalim, svaki dan morao da odem u grad po novine. Naravno, obavezno bih otišao u poslastičarnicu na Stradunu da pojedem neku štrudlu. Kasnije sam saznao da smo kao vojnici imali toliku potrebu za slatkim jer su nam stavljali brom u hranu kako bi nam smanjili želju. Ipak je trebalo provesti godinu i više dana bez žena. No unatoč bromu niko nije bio imun na žene, pa ni ja.

Sećam se jedne zgodne Italijanke koja je u Dubrovnik došla na odmor. Sreo sam je na Stradunu i malo smo čavrljali, naravno u poslastičarnici. Kad sam se vratio u kasarnu naribali su me, govoreći mi da je svaki razgovor sa strancima zabranjen.

Toj devojci, objasnili su mi, nije nimalo stalo do mene. Njoj je zadatak bio da sve učini kako bi izvukla nešto od mene, neki podatak koji će koristiti neprijatelju koji ju je za to angažovao.

Nije mi preostalo ništa drugo nego da se, kad vidim neku slatku pravim da je ne razumem i pojedem nešto slatko.