JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

BLAŽ SLIŠKOVIĆ, fudbaler i trener - U životu nisam jeo bolji hleb

- U JNA sam otišao u sedmom mesecu 1982. Te godine se SP igralo u Španiji, ali ja nisam mogao da idem jer sam bio teško povređen. Stradao mi je mišić i ostao sam kod kuće. U dogovoru s lekarima Hajduka odlučio sam da u julu odem u vojsku. U vojsci sam bio 11 mjeseci, izašao sam samo mesec dana isteka roka. Vojnička hrana mi se duboko urezala u sećanje. Iskreno, nikad se nisam mogao da se naviknem na nju i redovno sam se mučio s prehranom u kasarni. Samo mi je pasulj bio dobar. Ma što dobar, fenomenalan! Nikad u životu nisam jeo bolji pasulj od toga u vojsci. Kad bi pasulj bio za ručak, onda ne bih imao problema, ali kad ga nije bilo, onda sam uglavnom ručao i večerao u restoranu do kasarne. Jednostavno, ništa mi osim tog pasulja nije bilo baš ukusno i dovoljno dobro. Otkrili su recept za vojnički pasulj? Moraću da ga pronađem!

Neobičan mi je bio ukus ovčetine

Od jula 1984. do septembra 1985. bio sam u Skoplju. Na početku sam, kao i većina mladih vojnika bio izbirljiv, jer je hrana u menzi bila bitno različitog ukusa od one koju smo jeli kod kuće, a i bilo mi je vrlo neobično da ustajem rano i već u 6 i 30 doručkujem veliki komad kuvane slanine s tvrdo kuvanim jajima i četvrt crnog hleba. Nisam bio navikao na tako tešku hranu ujutro. Neobičan mi je bio i ukus ovčetine, koja se kod nas gotovo uopšte ne sprema, a u Makedoniji, pa tako i u vojnoj menzi u kasarni, redovno je na jelovniku. No ubrzo, kako se intenzivirala obuka i napori od dugačkih marševa terenom, počela je da mi prija kalorična hrana. Sećam se kako mi je ukusan bio mesni doručak. Činio mi se kao pravi delikates, ali samo onaj ko je bio u vojsci može shvatiti koliko nam je značila ta konzerva nakon dugotrajnih pešačenja pod punom opremom. Kad sam se malo snašao i pronašao neke zemljake u kuhinji, već je bilo bolje. Oni su se uvek trudili da mi u menzi tanjur napune kvalitetnim mesom, bolje zapečenim krompirom, ili, ako je na meniju pasulj, da zagrabe dublje i na tanjur stave gusto varivo s mnogo pasulja i rezane kobasice, a ne retku supu s tek ponekim zrnom pasulja.

Naravno, od kuće su stizali i paketi sa slavonskim poslasticma, koje bih podelio s prijateljima, a zahvaljujući tom običaju slanja paketa vojnicima upoznao sam suhomesnate specijalitete i razne kolače iz svih republika bivše države.

Moja se kasarna nalazila u blizini najvećeg naselja Roma u Europi, Šutke. Mi smo svi bili jako dobri s njima, te smo u njihovim ćevabdžinicama jeli obilate porcije. Tamo smo odlazili gotovo svako poslepodne jer je u žičanoj ogradi bilo nekoliko rupa za koje se pričalo da ih oficiri godinama nisu otkrili. Danas mi je jasno da se na te zabranjene odlaske na ćevape i kolače zapravo generacijama žmurilo na jedno oko. Tad sam tek upisao glumu, i niko me, naravno, nije poznao, ali sam ipak imao koristi od svoje buduće profesije. Naime, tada se podsticala kulturna saradnja vojnika i srednjoškolaca, a ja sam dobro recitovao. Nakon jedne priredbe u kasarni pozvali su me na slične manifestacije u srednjim školama. Uživao sam družeći se s godinu, dve mlađim generacijama, a škole su se uvek pobrinule za kvalitetne obroke, tako da sam često uživao u specijalitetima makedonske kuhinje i njihovim čuvenim kolačima.

Nakon službenog programa znali smo da grupno odemo u kafić, popijemo koje pivo, bilo je baš zabavno. Isto tako, znao sam da izlađem u grad s kolegama vojnicima i pogledam film u bioskopu, a nakon toga obavezno bi uživali u roštilju u nekoj od pečenjari kojih je Skoplje tada bilo puno.

Poslednja dva meseca u JNA su mi bila najduža. Obuka je bila odavno gotova, a kao stare "džombe" nismo gotovo ništa radili. Samo smo se izležavali i odlazili u kantinu na pivo ili ispod žice na ćevape. Ta neaktivnost ostavila je posledice te sam pre početka studija morao da smršam.