JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

Kada upordim s kuhinjom splačinara, naime, sadržaj konzerve s goveđim ili svinjskim nareskom činio mi se vrhunskom kulinarskom majstorijom, pa bi se u prvim nedeljama obuke kuvara moj ručak često sastojao od dve konzerve mesnog nareska i pola hleba (hleb je bio odličan, pekarima nije trebalo dugo da izuče svoj zanat). Tako i danas, na užas moje supruge, znam da odbijem da ručam i umesto toga odem do prodavnice ili pekare, i vratitm se Sednem na balkon ili u dnevnu sobu, otvorim konzervu, isečem narezak i nabadajući vrhom noža komadiće te odurne smese - uživam. Generalima sam postavljao najfiniju supu koju su jeli

- Zima. 1982 godina. Pustinja Pivka u Sloveniji. Ja, mlad i naočit razvodnik u JNA, osmatram teren. U toku su četne vežbe. Još da bude teže neki hladan severac duva sve jače, štipa, ulazi u kosti. U glavi mi se roje crne misli dok istovremeno nastojim da ostavim utisak smirenog, čvrstog vođe kojeg ništa ne može da iznenadi.

Pod sobom imam pet vojnika: Slovenca, Bošnjaka, Crnogorca, Srbina i Makedonca. Odgovaram za njih, njihovo zdravlje i veru u pobedu na četnim bojevim vežbama. Iz misli me trgoše koraci u mom pravcu. Odmah sam naredio tišinu jer nas i disanje može odati. Uperih svoj M-53 u pravcu nadolazećih silueta pa čvrstim čeličnim glasom naredih:

"Odmah se predstavite ko ste jer u suprotnome voljan sam da naredim svojim ljudima punu pripravnost, a to vas može skupo koštati..." I dok sam ja još govorio nekoliko ljudi stadoše pa jedan reče uplašenim glasom: "Mi smo, neki generali!" priđoše mi neki generali i rekoše da je situacija teška jer vojska nije jela već tri dana i da su ih uputili ka meni jer sam ja iz Zagreba pa... "Dobro", rekoh, "nabavite mi 20 kokoški, veliki lonac, so, povrća za supu, kokošju kocku za supu".

"Odmah ćete to dobiti, ali, šta to planirate da skuvate?" - upitaše neki generali. Rekoh da to zasada ostane tajna. Nije prošlo dugo vremena, kad eto nekih generala sa svim namirnicama koje sam naredio da se donesu. Naložili smo veliku vatru te sam ja stavio da se kuva najbolja supa koju sam ikad skuvao. Najedosmo se do svi i još je ostalo za obližnje seljake koje privučeni mirisom supe zauzeše mesto oko lonca.

"To je najbolja supa" - rekoše obližnji seljaci. "Tačno, i nama!" - dodaše neki generali. Taj trenutak mi je ostao u sećanju, taj osjećaj sitosti, zajedništva. Dan danas kada pored kamina gledam u zimsku noć, istovremeno stavljajući komad kuvane piletine u usta, stvarnost oko mene nestaje, isparava. Vraćam se, u duhu, drugovima pored vatre, tim komadićem piletine opijen vraćam se svim čulima u prošlost. Osećam iznova oštar zrak u plućima, toplinu supe koja mi ispunjava utrobu, osećam opet bratstvo i jedinstvo, hladan dodir petokrake na čelu.