JNA JE IMALA SUPER TAJNO ORUŽJE! Vojnici svedoče o njegovom neverovatnom dejstvu, nikad ne biste pogodili o čemu je reč!

Pohvala mesnom naresku

- Jugoslavensku narodnu armiju služio sam, kak se to veli, 1982. u Svilajncu u središnjoj Srbiji. U tom kraju dobro se jede, sve te stvari od kojih su Srbijanci napravili brand: jagnjeće čorbice, bele, dimljene i punjene vešalice, leskovačke mućkalice, gibanice, šopska, srpska i ostale salate, jaretina, teletina i ostalo u saču, Karađorđeva šnicla... Nijedan izlazak u grad nije prošao bez ozbiljnijeg prežderavanja u odličnom restoranu "Kod Cuneta".

Sa žalošću, međutim, konstatujem da sam u vojničkoj menzi jeo uglavnom splačine. I to ne zato što sam izbirljiv po pitanju hrane, niti zato što je kulinarska strategija JNA bila serviranje splačina vojnicima, već zato što me je sudbina bacila u kasarnu za obuku pekara, kuvara i hidrotehničara.

Meni je zapalo potonje, hidrotehnička služba - moji drugovi i ja uz pomoć nekih naprava vodu obližnjih reka Resave i Morave pretvarali smo u tobože pitku vodu; "naša" voda je nakon pijenja redovno izazivala određene želučane tegobe, koje smo posle lečili domaćom šljivovicom.

Hrana u menzi bila je, priznajem, ipak bolja od naše vode. Stvar je u tome što je obuka kuvara trajala 3 meseca. Jesti hranu koju pripremaju momci koji pre toga nisu skuvali ni jaje nije neko iskustvo; prvih nedelja u menzu se išlo s grčem u želucu, kako je vreme odmicalo stvar se popravljala, i baš kad bi momci naučili da kuvaju odlazili su u prekomandu, a na njihovo mesto dolazili su novi splačinari, kako smo ih zvali, i kulinarski točak se nastavljao vrteti. Dobro se jelo samo u onih nekoliko dana prihvatanja mladih vojnika, kad su kuhinju preuzimale kuvarske "džombe".

Neću nikad zaboraviti ukus čorbe od fazana. Zapovednik kasarne u kasarni je, blizu kantine, držao u ogradi desetak svojih ljubimaca fazana. Najdraži mu je bio fazan kojeg je zbog boje perja nazvao Zlatanko. Jedno popodne sedili smo u hladovini tamo kod fazana, pijuckali pivo i gluvarili.

Momak iz Zadra, čini mi se da se zvao Tonči, kamenčićima je gađao fazane, bez ikakve namere da im pričini zlo. Dogodilo se, međutim, da je jednim kamenčićem pogodio Zlatanka u glavu, ovaj je pao, i nije se više digao. Očito je bio pogođen u onu vrlo osetljivu tačku na glavi, koju imaju svi, životinje i ljudi. Završio je, velim, u loncu. Iz tog vremena potiče moja slabost prema konzerviranim mesnim narescima.