SRBI GA PAMTE KAO PESNIKA SA NAJSTRAŠNIJOM SUDBINOM: Oženio je LJUBAV SVOG ŽIVOTA, a onda ga je STIGLO...

Jovan Jovanović rođen je u Novom Sadu 6. decembra 1833. godine, a umro je 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici.

Smatra se da je čika Jova Zmaj naš najplodniji pesnik i začetnik poezije za decu. Tokom života napisao je oko 450 pesama za decu.

Najpoznatije su: „Al’ je lep ovaj svet“, „Pačija škola“, „Materina maza“, „Taši, taši“, „Zima, zima, e pa šta je“, „Žaba čita novine“, „Zeka iz jendeka“, „Prvi sneg“, „Ciganini hvali svoga konja“, itd.

Zmaj potiče iz ugledne porodice, a roditelji su mu bili Marija Gavanski i Pavle Jovanović, gradonačelnik Novog Sada. Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, dok je više razrede pohađao u Halašu i Požunu (današnjoj Bratislavi). Nakon gimnazije je upisao prava u Pešti koja je studirao i u Pragu i u Beču.

1861. godine je upoznao svoju buduću suprugu. Njegova sestra od tetke, Pava Nešković, se razbolela pa joj je Jovan došao u posetu. Negovala ju je Eufrosina koja je pesniku zapala za oko. Pošto je bio stidljiv, nije se usudio da joj otkrije svoja osećanja, već ih je iskazivao u pesmama koje je čitao sestri.

Tako je započeo zbirku „Đulići“ (od turske reči Gül koja znači ruža) u kojoj je opevao svoju ljubav prema devojci. Skupio je hrabrost i napisao joj pismo u kojem ju je nazvao imenom jednog od najlepših cvetova, Ruža. Strahujući od odgovora, otišao je iz Novog Sada, a po povratku ga je sačekalo pismo u kome mu Ruža otkriva da njeno srce njemu pripada.

1862. godine su se venčali, a slavlju su prisustvovali mnogi učeni ljudi poput Jovana Đorđevića, Jakova Ignjatovića, Svetozara Miletića, itd. Tada su nastale neke od najlepših Zmajevih pesama: „Kaži mi, kaži, kako da te zovem“, „Tijo noći moje sunce spava“, „Zaspala si, a ja budan“, i druge u kojima opisuje najsrećniji period svog života koji je kratko trajao.

Jovan Jovanović je svoj nadimak dobio po satiričnom listu "Zmaj" kojeg je pokrenuo, a Zmaj je nastao 3.maja kada je održana skupština i kada su Srbi sebe proglasili nezavisnim od Austro-Ugarske.

Pored ovog nadimka imao je još 398 pseudonima od kojih je prvi bio Osijan (suncem obasjan).

Završio je i objavio zbirku pesama „Đulići“ i upisao je medicinski fakultet. Onda su usledile tragedije koje će obeležiti pesnikov život i zauvek ga promeniti. Sin Mirko je umro kada je imao tri godine, a ćerka Tijana sa tri meseca. Utehu su tražili trećem detetu u Savi, ali on je umro nakon nedelju dana. Četvrto dete, Jug, je umro na rođenju. Rodivši Smilju, Ružino srce nije moglo da izdrži toliku patnju pa se i ona brzo upokojila. Nesrećnom pesniku je ostala samo ta devojčica koja je živela svega dve godine. Iako je bio lekar, nije mogao da ih spase od tuberkuloze za koju, u tom periodu, nije bilo leka.

U međuvremenu se vratio u Novi Sad i otvorio je ordinaciju.

Nekoliko godina kasnije je počeo da živi u Pančevu gde je pokrenuo list „Žiža“. Zmaj je ženi i deci napravio spomen u vidu zbirke pesama „Đulići uveoci“ u kojoj opisuje svoju bol zbog strašnih gubitaka koje je doživeo. Okrenuo se svoj deci ovog sveta i za njih je uređivao časopise „Neven“, „Kolarac“, itd. Jovan je pokojnoj Smilji uzeo dadilju, Mariju Kostić, koja je imala dve ćerke Macu i Anku. Nakon njene smrti, devojčice je prihvatio kao svoje i sa novom porodicom se preselio u Beograd.

Tu je obavljao privatnu praksu i postao je dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, sa Marijom i devojčicama se preselio u Zagreb. Živeli su blizu pozorišta da bi Maca i Anka mogle da uče glumu. Međutim, i one su uskoro preminule zbog čega se pesnik, skrhkan bolom, vratio u Sremsku Kamenicu koja se nekada, u njegovu čast, zvala i Zmajeva Kamenica. Utehu je pronalazio u radu. Prevodio je mađarsku književnost, posebno mađarskog pesnika srpskog porekla Šandora Petefija, zatim Geteova, Hajneova, Puškinova i Ljermontova dela. 1878. godine je pokrenuo humoristički časopis „Starmali“, a saradnici su mu bili Ljubomir Nenadović, Laza Kostić, itd. Od 1880. godine je počeo da uređuje „Neven“, najbolji dečji časopis u to vreme. 1882. godine su završena izdanja pod nazivom „Pevanija“ i „Drugo pevanija“ koja obuhvataju šaljive pesme koje je Zmaj objavljivao u raznim časopisima. U svojim pesmama, Hrvate je nazivao „srpskom braćom“ i zagovarao je jedinstvo ova dva naroda. 1883. godine je u pesničko-političkom časopisu „Starmali“ objavio pesmu „Šta se čuje“ u kojoj govori o nevoljama Hrvata zbog pokušaja Austrougara da ih mađarizuju i poziva Srbe da im pomognu.

1985. godine je štampana zbirka pod nazivom „Snohvatice“, 1899. godine „Čika-Jova srpskoj deci“, 1900. godine „Devesilje“, a 1901. godine „Čika-Jova srpskoj omladini“. Napisao je šaljivi pozorišni komad „Šaran“ i pesničku legendu „Vidosava Branković“. Veliki ljubitelj Zmajeve poezije bio je Nikola Tesla koji ga je smatrao najvećim srpskim pesnikom. 1897. godine dva velikana su se srela u Beogradu. Zmaj je napisao stihove u čast naučnikovog dolaska koji su ga toliko ganuli da je počeo da plače i poljubio je pesnikovu ruku. Po povratku u Ameriku, Tesla je preveo nekoliko Zmajevih pesama na engleski jezik pa je on prvi srpski književnik čija su dela tamo objavljena. 14. juna 1904. godine je preminuo u snu i otišao je kod svoje Ruže i dece. Sahrani je prisustvovalo mnogo ljudi koji su oplakivali pesnikovu smrt i tužan život.

Bonus video:

(Espreso/Stil/V.M./Biografija.org)