DA LI TRANS AKTIVIZAM MOŽE BEZ KLASNE SVESTI? Sonja Sajzor ideološki i iskustveno o poziciji trans ljudi u Srbiji

Ranije sam pisala o tome da se često u borbi za prava potlačenih, "progresivne" ideje odvajaju od klasne svesti, te se isprazne priče vrte u krug - potlačeni ostaju isto pozicionirani u društvu, diskurs se ne menja, a oni na pozicijama moći koriste potlačene kao oružje za samopromociju u različitim smerovima.

Zato sam s oduševljenjem čitala kolumnu Sonje Sajzor, istaknute javne ličnosti, autorke, umetnice, aktivistkinje, trans žene koja svoj glas koristi za poboljšanje pozicije trans ljudi u Srbiji.

Njena kolumna objavljena na Zoomer-u "Stavljanje klasne svesti u fokus trans aktivizma" iz serijala tekstova Radikalni kvir koncizno, jasno i učinkovito ističe suštinu borbe za prava potlačenih ljudi u Srbiji, među kojima su svakako najmanje vidljivi pa samim tim i najpodložniji represiji - trans ljudi.

Kako bi se ideja koju je Sonja Sajzor predstavila približila svima izrodio se intervju sa autorkom.

U Vašoj kolumni na Zoomer-u jasno ste podcrtali da oslobođenje trans osoba treba da se kreće u pravcu oslobođenja radničke klase, te ste naveli da se sve češće događa zamena koncepta "trans prava" koja ste označili kao liberalni modus, sa "trans oslobođenjem" koji pripada levoj struji. Ukoliko posmatramo pojam "trans prava" kao način ukalupljivanja potlačenih u kapitalistički sistem i prividnu borbu za oslobođenje, da li možete da nam pojasnite šta se sve negativno krije pod tim terminom?

"Kao što rekoh u svojoj prvoj kolumni za Zoomer pod nazivom "Stavljanje klasne svesti u fokus trans aktivizma", to što nas zakon štiti od diskriminacije na poslu, u školi, od strane stanodavca, poslodavca i slično, jeste korisno isključivo ljudima iz viših klasa koji su u finansijskoj mogućnosti da angažuju advokata i da krivično gone one koji su njihova prava narušili, a beskorisno za one koji pripadaju radničkoj klasi, ili pak žive ispod granice siromaštva i nemaju novca da urade isto, niti mogu da izdvoje vreme za podugačke sudske procese zbog toga što rade dva ili tri posla da bi preživeli.

Volontirala sam i radila u nevladinim organizacijama preko petnaest godina, i primećujem da je najveća mana liberalnog NGO aktivizma to što - ako je nekome posao da unapredi ljudska prava - ukoliko svoj posao obavlja dobro, tj. uspešno unapređuje ljudska prava, to znači da za njega vremenom više neće biti posla. Shodno tome, NGO aktivizam se vrlo često svodi na simbolične činove kojima se prividno pravi progres, a ne na direktnu akciju kojom se rešavaju konkretni problemi. Donatori organizacijama neće dati novac da otvore sigurnu kuću za LGBTIQ osobe koje su roditelji izbacili iz doma ili da kupe namirnice da organizuju solidarno kuvanje hrane za siromašne LGBTIQ osobe ili da plate advokata LGBTIQ osobi da tuži profesora, poslodavca, stanodavca ili doktora koji ju je diskriminisao. Donatori ne daju novac za rešavanje konkretnih problema. Oni daju novac za simbolične činove unapređivanja ljudskih prava – na primer, da se organizuju tribine na kojima će u nedogled da se diskutuje o ovim problemima.

Iako su diskusije ove vrste vrlo bitne, mislim da unapređivanje kvaliteta života ljudi sa margine ne sme da se zaustavi samo na diskusijama kojima je prisustvovalo dvadesetak ljudi i od kojih je nas par koji smo govorili na toj tribini primilo honorar. Iako i sama živim od honorarnih angažovanja ove vrste i iako sam vrlo zahvalna za svaku priliku i svaki honorar koji mi se ponudi, takav aktivizam je često potpuno beskoristan za ostatak zajednice. Potrebna nam je direktna akcija. Nažalost, kada je liberalni NGO sektor u pitanju, "unapređivanje" ljudskih prava se upravo ovde završava – u konferencijskoj sali nekog finog hotela u kojoj je nas dvadesetak prodiskutovalo o nekoj temi i poslužilo se keteringom."

A kako je onda pojam "trans oslobođenja" iskreniji i borbeniji?

"Levo orijentisani kolektivi se dosta razlikuju od liberalnih nevladinih organizacija. Prvenstveno, sama reč kaže, vrlo često su to kolektivi – neformalne grupe ljudi koji su se okupili zbog istih aktivističkih principa. Primarna motivacija ovakvih kolektiva je unapređivanje života ljudi u zajednici u kojoj žive, kao i direktna akcija – kuvanje hrane za siromašne, skupljanje donacija za neki humanitarni cilj, sindikalizacija radnika/ca, iscrtavanje transparenata, učestvovanje na protestima i slično. Ove akcije se najčešće oslanjaju na solidarnost ljudi iz zajednice, tj. donacije u vidu novca i vremena utrošenog na volontiranje.

Liberalne nevladine organizacije ne funkcionišu ovako. Oslanjaju se isključivo na grantove donatora, koji, kao što sam već rekla, neće dati novac za konkretna rešenja i direktne akcije, već za projekte koji simbolično komuniciraju poruku napretka. Za razliku od levih kolektiva, liberalni NGO aktivisti nisu neophodno uvek okupljeni zajedničkim aktivističkim principima, nego su ponekad motivisani isključivo novcem i, shodno tome, u njima su često prisutni isti šabloni eksploatacije, narušavanja radničkih prava i mobinga na poslu, koji su prisutni u svim ostalim sferama rada u kapitalistički uređenom društvu.

Mi koji smo doživeli narušavanje radničkih prava unutar ovih organizacija, se često ne usuđujemo da javno pričamo o tome, jer smo emotivno ucenjeni činjenicom da "dajemo materijal desničarima" da govore loše o svim nevladinim organizacijama, a pogotovo LGBTIQ organizacijama. Zbog toga dosta LGBTIQ radnika/ca unutar ovih organizacija će radije prećutati da je trpeo/la mobing, seksualno uznemiravanje, narušavanje radničkih prava ili pak posvedočio/la drugim neetičkim praksama tretiranja radnika/ca.

Ne kažem da su ljudi koji se zalažu za "trans prava" loši ili da je njihova borba uvek simbolična i performativna, već da korišćenje izraza "trans oslobođenje" uglavnom komunicira interes za radikalniju borbu koja je zainteresovana ne samo za direktnu akciju, već takođe i za iskorenjivanje neetičkih praksi unutar samih nevladinih organizacija čiji aktivisti dobijaju novac da se bore za naša "prava", a ponekad ih i sami narušavaju."

S tim u vezi, da li ijednu borbu za oslobođenje možemo da odvojimo od radničke borbe?

"Borbe za oslobođenje su potpuno beskorisne ukoliko u njihovom fokusu nisu radnička klasa i ljudi koji žive ispod granice siromaštva. U svom aktivizmu, problemima pristupam iz ugla marksističke feministkinje, jer smatram da su klasa i ekonomski status najbitniji faktori koji određuju do koje mere će ljudi (a pogotovo žene i pripadnici/e manjinskih grupa) biti ugnjetavani/e u društvu. Posvedočili smo bezbroj puta da ukoliko je neko bogat, zakon za njega naprosto ne važi i vrlo često, to što su nekome određena prava oduzeta u državi u kojoj živi, tu osobu iz viših klasa ne sprečava da otputuje u neku drugu državu i svoja prava ostvari tamo. Koga briga da li je rodno-afirmativna nega legalna i dostupna u tvojoj državi ukoliko si Kejtlin Džener koja može da odleti avionom u neku drugu državu i plati operacije tamo? Koga briga da li je istopolnim parovima dozvoljeno da se venčaju i da usvoje dete, kad si na poziciji moći i zahvaljujući svojim privilegijama i novčanim mogućnostima možeš da ostvariš ova prava? Koliko god abortus bio ilegalan u nekim državama, on će uvek biti dostupan za ćerke i ljubavnice bogatih političara koji imaju novca da ih pošalju u neku drugu državu u kojoj mogu da pristupe abortusu. Oni koje svi ovi problemi pogađaju najjače su ljudi iz radničke klase i oni koji žive ispod granice siromaštva.

Oni koji nemaju novca da kupe avionsku kartu, da otputuju u drugu državu i da plate zdravstvenu negu privatno. Ukoliko ćemo da diskutujemo o bilo kom od ovih problema, mi moramo staviti ljude iz radničke klase (a pogotovo one koji žive ispod granice siromaštva) u fokus svog aktivizma, ukoliko želimo da naša borba bude efikasna."

Pomenuli ste eksploataciju trans osoba na tržištu rada - kroz sužavanje opcija, manje plaćen rad u odnosu na cis osobe, lažnu solidarnost šefova radi veće eksploatacije - te da li biste mogli na konkretnim primerima da nam (ponovite) kako ta eksploatacija izgleda?

"Moja kolumna za Zoomer pod nazivom Radikalni Kvir nosi ime po blogu koji sam pokrenula ovog meseca. Tekstovi su nastali tako što me je jedna liberalna nevladina organizacija u aprilu angažovala da napišem trans-feministički priručnik o anti-trans pokretima i načinima na koje oni narušavanju prava transrodnih osoba. Dogovor je bio da napišem osam poglavlja i da svako poglavlje raspakuje neki poznati transfobični argument, a da zatim organizujem osam tribina na kojima bismo se ponovo bavili svakom od tih tema. Tri meseca kasnije, kada sam već napisala četiri poglavlja i zakazala već dve tribine, poslodavci su pokušali da retroaktivno promene naš dogovor i da mi prepolove honorar.

Na kraju sam uspela da se izborim da dogovor ostane isti kao što su originalno obećali, međutim proces je bio duboko ponižavajući. Tokom razgovora, poslodavci su svaku moju reč izvrtali kako bi me antagonizovali i pripisali mi loše namere, u više navrata mi je sugerisano da sam nezahvalna na prilikama koje su mi dali baš zato što znaju da sam trans žena koja deceniju i po radi volonterski, pretrpela sam vrlo mizogine uvrede na ličnom osnovu, a jedan od poslodavaca je čak iskoristio protiv mene privatne detalje iz mog života koje sam mu rekla kao prijatelj u poverenju, kako bi me ponizio pred ostalima koji su učestvovali u diskusiji.

Nekoliko dana kasnije su raskinuli saradnju sa još jednom osobom koja im je radila dizajn. U pitanju je osoba iz zajednice, koju su nakon što je uradila tri različita preloma jedne druge publikacije na kojoj su radili i mesecima pokušavala da im maksimalno izađe u susret za svaku želju i sugestiju, samo obavestili da uopšte neće biti isplaćena za posao koji je ta osoba do sada obavila. Mene je najviše potreslo to što je osoba koja je samostalno donela ovu odluku slagala da je tu odluku donela u konsultaciji sa celim timom u kojem sam tada bila i ja, što me je duboko razljutilo, jer nikada ne bih aminovala takavu odluku niti stala iza neetičkog tretmana radnika.

Kao što rekoh, iako su na kraju teška srca pristali da me ipak isplate onoliko koliko su obećali, saradnja mi se užasno zgadila, jer imam previše iskustva u feminističkom i radničkom organizivanju da znam da, pod jedan, muškarci koji sebe nazivaju "feministom" ne smeju da dozvole sebi ni u ludom besu da se jednoj ženi obraćaju onako kako su se meni obraćali, pod dva, poslodavci koji tvrde da poštuju radnička prava svojih radnika/ca ni pod tačkom razno ne smeju tako da se obraćaju svojoj radnici (prvenstveno da pokušavaju da retroaktivno promene dogovor nakon što je radnica obavila pola posla, a zatim i da izvrću njene reči, da je karikiraju, a pogotovo da je vređaju na ličnom osnovu zato što neće da pristane na promene dogovora) a pod tri, organizacija koja tvrdi da se bori za "unapređenje prava trans osoba" ni slučajno ne sme tako da se ophodi prema radnicima iz TIRV (transrodne, interpolne i rodno-varijatne) zajednice koje angažuje, samo zato što znaju da TIRV osobe neće imati kome da se žale, jer su njihova radnička prava narušena.

Provela sam mesec dana pokušavajući da prisilim sebe da nastavim sa pisanjem tog priručnika, podsećajući samu sebe koliko mi je taj novac neophodan, međutim poslodavci su mi svojim ophođenjem toliko uništili motivaciju da moj mozak fizički nije bio u stanju da proizvede kreativnu misao, a pogotovo ne da je iskuca i pretvori u pasus. Nakon mesec dana nemogućnosti da napišem bilo šta zato što bih svaki put kada sednem za kompjuter samo osetila vrlo snažan otpor i gađenje prema načinu na koji su se ti poslodavci ophodili prema meni i toj drugoj osobi iz zajednice, rešila sam da raskinem saradnju. Naprosto nisam mogla da dozvolim da takvi ljudi sutradan pod okriljem svoje organizacije objave "trans-feministkički priručnik o narušavanju prava trans osoba", ma koliko mi taj novac bio potreban. Osećala bih se kao prevarant, grizla bi me savest i gadila bih se sama sebi što učestvujem u takvoj prevari.

Takođe, poslodavci su mi jasno i glasno naznačili da ne žele da se bave narušavanjem radničkih prava, kao ni temama ekonomske nejednakosti i seksualnog nasilja, a imajući u vidu da sva četiri teksta koja sam napisala za taj priručnik ne samo da obrađuju ove teme, nego su fokus celog mog aktivizma, osetila sam se kao ja sa svojom perspektivom onda uopšte ni nemam šta da im ponudim, jer kao što rekoh i u ovom intervjuu i u svojoj kolumni za Zoomer, trans aktivizam, koji nema klasnu svest, niti ima za cilj da se bavi radničkim pravima i seksualnim nasiljem, osuđen je da bude potpuno beskoristan za većinu populacije koja se sa ovim problemima suočava svaki dan.

Imajući u vidu da sam provela tri meseca detaljno istražujući, čitajući tonu literature i pišući taj priručnik, osetila sam se kompletno demotivisanom kada je sve palo u vodu i kada sam shvatila da za sav taj višemesečni rad neću dobiti ni dinara, a ubrzo me je obuzeo i strah kako finansijski da preživim jesen i zimu bez novca na koji sam računala, što se manifestovalo u vidu dvomesečne depresije tokom koje nisam mogla da ustanem iz kreveta. Pokušavala sam da nađem motivaciju svuda, u razgovoru sa prijateljima, u razgovoru sa porodicom, u razgovoru sa drugim ljudima iz zajednice, u inspirativnim video snimcima na YouTube-u i TikTok-u, u radu drugih kvir aktivista/kinja i bila sam mnogo inspirisana serijalom "Seksedukuj se" iza kojeg stoji moj prijatelj Dušan Stanišković, mladi aktivista iz Pančeva koji stalno organizuje akcije kojima pokušava da unapredi život svoje zajednice. Ideju za “Radikalni Kvir” sam imala dugo, ali me je posmatranje mog prijatelja kako realizuje svoju ideju za samo par meseci, mnogo osnažilo da uradim isto. Pokrenula sam svoj blog, na kojem sam počela da objavljujem tekstove koje sam originalno pisala za taj "trans-feministički priručnik" te organizacije, i cilj mi je da blog vremenom pređe u format video eseja sličnih onim koje rade ContraPoints, Philosophy Tube i Mia Mulder, a možda da ih jednog dana objavim i kao knjigu.

Ispod svakog teksta koji napišem, kao i videa koji snimim stoji link za podršku na Patreon-u i donacije na PayPal-u, ukoliko su čitaoci i gledaoci voljni/e da finansijski potpomognu moj rad. Novac mi nikada nije bio motivacija da pišem i da se bavim aktivizmom. Glavna motivacija mi je uvek bila borba za pravdu, ali nažalost svi živimo u kapitalizmu, tj. u sistemu unutar kojeg moramo da platimo hranu, kiriju i, u slučaju trans osoba, hormonsku terapiju, preglede kod doktora i slično i, shodno tome, donacije mi mnogo znače, a solidarnost iskrenih saboraca i saborkinja mi je uvek daleko draža nego milostinja donatora."

Na kraju, koliko se Vama lično (i sa stanovišta leve struje) čini da dolazi do prave borbe za oslobođenje i bolju poziciju trans osoba u srpskom društvu?

"Sve češće prisustvujem transfobiji na internetu kada bilo koja trans osoba završi u medijima, jer je postigla nešto lepo, pobedila na nekom takmičenju ili osvojila neku titulu. U aprilu ove godine sam prisustvovala bizarnom cunamiju transfobije koji je usledio kada je američka kompanija piva Budlight uradila sponzorisani post sa trans influenserkom Dylan Mulvaney, a par dana kasnije i kompanija Nike koja joj je poslala helanke i sportski brus, u kojima se Dylan slikala i okačila četiri fotografije u poslatoj odeći na svoj Instagram profil. Moj Twitter feed je danima goreo od besa transfoba koji su bili užasno ljuti zbog ovoga, tvrdeći da "trans osobe uzimaju posao cis osobama", tj. u konkretnom slučaju ove trans influenserke, da ona kao trans žena "krade posao cis ženama".

Bes kojem sam prisustvovala je bio knjiški primer otimanja oko resursa – "Uzela si posao koji pripada meni!" U pitanju je isti bes koji slušamo decenijama o migrantima i izbeglicama, kako dolaze da nam uzmu poslove i ako im damo prst, oni će onda hteti celu ruku, tj. ako im damo da rade iste poslove kao i mi, sledeće što će da urade je da nam siluju žene i decu i slično. Iz ovih primera je očigledno da je transfobični bes vrlo često produkt instrumentalizacije frustracija koje svi osećamo zbog siromaštva i nedostataka resursa i vrlo često, umesto da bojkotujemo kompanije koje eksploatišu rad i onih koji su trans i onih koji su cis, ljudi iz radničke klase bivaju okrenuti jedni protiv drugih da se svađaju ko je dobio više, a ko manje mrvica.

U ovom konkretnom slučaju, kompanija Nike decenijama u nazad biva kritikovana zbog nehumanih uslova rada i eksploatacije radnika/ca koji/e jedva preživljavaju, međutim umesto da kritikuju kompaniju, ljudi na internetu su se nedelju dana svađali oko para helanki i da li je influenserka koja je dobila 100, 200 dolara za taj post trebalo da dobije te pare ili ne, samo zato što je trans. Ovako se kapitalizam održava: (figurativno rečeno) kapitalisti uzimaju punu činiju kolačića za sebe, onda jednoj grupi ljudi daju jedan kolačić, drugoj grupi ljudi par mrvica, a onda prvu grupu pokušavaju da ubede da su ljudi iz druge grupe te mrvice ukrali od njihovog kolača. Shodno tome, umesto da se sindikalizuju, umesto da nastoje da budu ujedinjeni u svojoj borbi i umesto da se suprotstavljaju šefovima koji eksploatišu njihovu radnu snagu - radnici/e bivaju okrenuti jedni protiv drugih da se svađaju međusobno. Kapitalizam to postiže kroz sisteme rasizma, ksenofobije, homofobije i transfobije – oni koji dobijaju mrvice su uglavnom ljudi tamnije kože, migranti, gej osobe, trans osobe, na kojima beli ljudi, kao i ljudi koji su strejt i cis, najčešće iskaljuju svoje frustracije, okrivljujući nas da smo te mrvice ukrali od njih i da smo mi razlog zašto "pošten narod" živi u siromaštvu, ne shvatajući da su razlog njihovog siromaštva pohlepni poslodavci koji eksploatišu njihovu radnu snagu.

Svaki put kada se u Srbiji pokrene diskusija o pravima LGBTIQ osoba, najveći otpor dolazi od ljudi koji su opravdano ljuti zato što žive u siromaštvu, ali taj bes pogrešno iskaljuju na LGBTIQ osobama koje vide kao nekakav buržujski fenomen sa Zapada, umesto na ljudima koji su zapravo odgovorni za nizak životni standard radničke klase u ovoj državi (uključujući i LGBTIQ osobe) – oni koji eksploatišu radnu snagu svojih radnika/ca, izrabljuju ih da rade za niske plate, primoravaju ih da rade u nehumanim uslovima, kasne sa isplatom, očekuju neplaćeni prekovremeni rad, ne uplaćuju radniku/ci zdravstveno osiguranje, penziono, itd.

Shodno tome, ne vidim napredak ni LGBTIQ prava, niti LGBTIQ oslobođenja kao nešto što je moguće bez kolektivnog osvešćivanja radničke klase i radikalizacije istih da se sindikalizuju i politički organizuju protiv svojih eksploatatora tako što će biti solidarni sa onima koji se bore za koricu hleba podjednako koliko i oni sami."

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)