"NA DAN ZRAČENJA NIŠTA NIJE RADILO": Ispovest poslednjeg svedoka NUKLEARNE KATASTROFE u Vinči, ovako je SVE počelo

"Jedno vreme sve se normalno odvija, tek od jedanput svi su brojači bili zagušeni. Skale koje treba da pokažu koja je visina radioaktivnog zračenja, odjedanput su se pretvorile u neke milione, u brojeve koji više nisu bili čitljivi", ispričao je jednom prilikom Radojko Maksić (1933–2021), jedan od poslednjih svedoka nuklearne katastrofe u Vinči.

Šesnaestog oktobra 1958. godine, samo kratko saopštenje agencije "Tanjug" da je "šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo je izloženo radioaktivnom zračenju preko dozvoljene doze. Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) formirala je posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj. Saradnicima koji su bili izloženi zračenju ukazana je lekarska pomoć i preduzete su sve mere za njihovo lečenje,“ za javnost je bila jedina informacija o nuklearnoj havariji u Vinči. Nakon toga, skoro četrdeset godina se ćutalo o ovom akcidentu.

Tog 15. oktobra 1958. godine u objekat sa eksperimentalnim nuklearnim reaktorom nulte snage oznake RB ušli su Života Vranić i Radojko Maksić, apsolventi fizike na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu i četvoro tehničkih saradnika Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević i Stijepo Hajduković ni ne sluteći da će kroz samo mesec dana promeniti tok medicine i postati prve osobe na svetu kojima je urađena transplantacija koštane srži.

Skoro 40 godina kasnije kada je posthumno objavljena rekonstrukcija događaja nuklearne katastrofe u Vinči Stijepa Hajdukovića piše da je miris ozona bio prvi znak nešto nije kako treba. Po ulasku u salu mladi naučnici primećuju spuštanje neutronskog izvora u centar reaktora i pojačan miris ozona, postaje im jasno da je zračenje preveliko. Kako kaže, odmah je zaustavljen i rad reaktora.

"Otišao sam u susednu prostoriju i telefonom obaveštavao saradnike laboratorije da odmah napuste zgradu, pošto je zračenje povećano. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Nema potrebe da naglašavam da instrumente nismo poskidali mi. Nažalost, komisija je propustila da utvrdi ko je isključivao sigurnosni sistem i zašto se eksperiment uopšte radio kada nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora“, piše Hajduković u rekonstrukciji događaja tog dana objavljenoj posthumno, 39 godina kasnije.

Prvo presađivanje koštane srži

Brzom reakcijom akademika profesora dr Pavla Savića, ozračeni naučnici hitno su prebačeni u bolnicu Kiri u Parizu, koja je u to vreme jedina imala nekog iskustva u lečenju osoba koje su bile izložene prekomernim dozama radijacije. Oštećenog DNK i potpuno oslabljenog imuniteta, pacijenti ni posle mesec dana lečenja nisu pokazivali znakove oporavka. Dr Žorž Mate tada predlaže revolucionarni poduhvat, koji će promeniti tok medicine - presađivanje koštane srži.

Iako je rizik bio veliki kako za pacijente, tako i za potencijalne donore, pet Parižana, među kojima je i majka četvoro dece, prijavljuju se za ovaj humani poduhvat. Tako je 11. novembra te iste godine, Radojko Maksić postao prva osoba na svetu kojoj je presađena koštana srž.

Od petoro naučnika kojima je koštana srž presađena, jedan je preminuo. Zbog prevelike količine radijacije kojoj je bio izložen, ni nove matične ćelije nisu pomogle Životi Vraniću da se izbori. Preminuo je pet dana od transplantacije i tačno mesec dana od akcidenta u Vinči.

"Bio je Pavle Savić, direktor. I oni su svi došli tamo na sahranu. To je bila ogromna sahrana. On je rekao da mi nismo mi krivi. Najviše su se obraćali mojoj majci ovo. Mi nismo krivi, kaže, toliko za smrt vašeg sina. Oni (država) su se tako branili," prisetila se pre nekoliko godina sestra preminulog Vranića u emisiji "Rodoslavci" RTS-a.

Jedini koji je bio spreman da stane pred kamere

Radojku Maksiću jedan od životnih ciljeva bio je da sačuva uspomenu na humane donore koštane srži i lekare koji su sproveli transplantaciju.

Stalno zaposlen u saveznim organima u vreme SFRJ, a zatim i u republičkim ustanovama nadležnim za primenu nuklearne energije u miroljubive svrhe, Maksić je učestvovao u rešavanju značajnih problema u ovoj oblasti na nacionalnom i međunarodnom nivou sve do penzije.

Dnevnike koje je tokom lečenja u pariskoj bolnici „Kiri“ vodio godinu dana pre njegove smrti, objavio je „Kreativni centar“. Po Maksićevoj želji, celokupna autorska naknada od ove knjige namenjena je lečenju dece obolele od raka.

Maksićeve beleške o podvigu koji je pomerio granice nauke, pre svega govore o ljudskoj velikodušnosti i požrtvovanosti francuskih građana koji su donirali svoju koštanu srž petorici srpskih fizičara, iako su bili upozoreni da se ne može predvideti kako će to uticati na njihovo zdravlje. I pored toga odlučili su da tokom jednog bolnog zahvata, potpuno nepoznatim ljudima doniraju koštanu srž.

Ćutanje o "nuklearnom snu" koji je pošao naopako

Tadašnja Jugoslavija bila je jedna od prvih zemalja na svetu koja je ulagala u razvoj nuklearne energije. Prvi nuklearni reaktor instaliran je u Vinči krajem aprila 1958. godine, da bi se samo šest meseci kasnije dogodila katastrofa u kojoj je izgubljen jedan mladi život.

O uzrocima ove nesreće i javnost je slabo bila obaveštena. Država je izjavljivala kako sa "tim nema nikakve veze", a prema pisanju Stjepe Hajdukovića, koje je svetlost dana ugledalo tek 1997. godine, oni koji su toga dana rukovali reaktorom nikada nisu dobili izveštaj o uzrocima akcidenta u Vinči.

Bonus video:

(Espreso/Blic/Original Magazin/RTS)