RETKO KO ZNA OVU PRIČU O SVETOJ PETKI: Slavili je i HRIŠĆANI i MUSLIMANI, pripisuju joj se BROJNA ČUDA!

Srpska pravoslavna crkva danas slavi praznik posvećen prepodobnoj mati Paraskevi, u narodu poznatijoj kao Sveta Petka. Smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih. Dan njenog spomena – Petkovdan obeležava se 27. oktobra i šesta je slava po broju onih koji je slave u Srbiji.

Ime Svete Paraskeve ili Petke dolazi od grčke reči: paraskeva što znači petak, otuda Petka. Rođena je u 10. veku u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, a prema pisanju Srpske pravoslavne crkve Sveti Sava u Londonu, bila je srpskog porekla. Njeni roditelji bili su imućni i čestiti hrišćani. Osim nje imali su i starijeg sina Jevtimija, koji se zamonašio po odobrenju i blagoslovu roditelja, a kasnije postao i episkop Maditski.

Petka je od najranijeg detinjstva bila veoma pobožna. Posle smrti roditelja, Petka je želela da se pokloni najvećim svetinjama pa je otišla u Carigrad, gde je pet godina živela pri crkvi Pokrova Bogorodice u Iraklijskom predgrađu.

„Odatle je otišla u Palestinu, kako bi se poklonila svim mestima osvećenim Spasiteljevim životom. Po Promislu Božjem nastanila se u Jordanskoj pustinji, gde se podvizavala do duboke starosti. Dve godine pred smrt, dok je stajala na molitvi, javio joj se anđeo i rekao da treba da se vrati u svoj rodni grad, gde će zemlji predati telo, a dušu će Gospod primiti. Kad se vratila u Epivat, niko je nije prepoznao, jer je otišla pre više decenija, a rodbine nije imala. Dani su joj prolazili u radu, postu i molitvi. Tiho se ugasila i nestala sa lica zemlje. Sahranili su je izvan groblja, jer je za sugrađane bila strankinja”, navodi časopis SPC „Svetosavsko zvonce“.

Kuda su putovale mošti Svete Petke

Mnogo godina posle smrti Svete Petke, na mestu njenog upokojenja trebalo je da sahrane nekog utopljenika. „Svetosavsko zvonce“ takođe piše da su prilikom kopanja radnici našli potpuno očuvano telo, ali da nisu tome pridavali značaj.

„U toku noći, jedan od radnika, Georgije, imao je snoviđenje: video je ženu, koja sedi na prestolu obasjana svetlošću i okružena svetlim vojnicima, kao carica. Potom je Sveta Petka sišla sa prestola, i rekla mu ko je ona. Naredila je da izvade njene mošti i polože ih na časno mesto. Georgije je ujutro ispričao ukućanima snoviđenje, pa su svi pošli do groba. Tamo su zatekli mnogo ljudi, jer je i jedna žena, Jevtimija, imala isto takvo snoviđenje. Tako su mošti Svete Petke položene u crkvu i odmah su počela da se dešavaju čudesna isceljenja“, navodi časopis SPC.

Dva veka posle smrti Svete Petke, Carigradom i okolinom su vladali krstaši, pa je bugarski car, Jovan Asen, 1238. godine izmolio od krstaša ove mošti i preneo ih u svoju prestonicu, Trnovo. U vreme Kosovske bitke i Trnovo je palo u tursko ropstvo, pa su mošti Svete Petke prenete u Rumuniju, a kad je 1396. i ona osvojena, carica Milica je izmolila od sultana Bajazita mošti svetiteljke i prenela ih u Srbiju. Tako su mošti Svete Petke prenete u Beograd na Kalemegdan, kod izvora čudotvorne vode, gde je sazidana kapela koja i danas postoji.

Tamo su mošti počivale sve do 1521. godine, kada je Sulejman Veličanstveni Drugi zauzeo Beograd. On je zaplenio mošti i odneo ih u svoj dvor u Carigradu. I tamo su počela da se dešavaju čudesa, pa su Svetu Petku slavili ne samo hrišćani nego i muslimani.

Nacionalna geografija prenela ja deo beleški s puta spisateljice Ljiljane Habjanović Đurović, u kojima stoji da je u XVII veku Carigradska patrijaršija pala u velike dugove zbog teških dažbina koje joj je nametnula turska vlast. Tada je, kako se navodi, vojvoda Vasilije Lupul, gospodar Moldavije, ponudio da ogromnim prilogom pokrije dugove Patrijaršije, a da za uzvrat za svoj narod dobije mošti Svete Petke. Godine 1641. mošti su dospele u Jaši i položene u raskošni hram Sveta tri jerarha.

„A onda je došla 1888. godina. Jedne noći hram je zahvatio veliki požar. Zapalio se svećnjak kraj svetiteljkinog odra i od njega se raširila vatra. Sve je izgorelo – pokrovi, baldahin, draperije. Spoljašnji deo kivota, načinjen od srebra i zlata, sasvim se istopio. Ali unutrašnji deo kivota, načinjen od drveta, tek je malo nagoreo i to spolja. A ispod drvenog poklopca ležale su mošti nedodirnute vatrom. Nisu se istopili čak ni pečati od voska na njenoj rizi”, navodi su Ljiljane Habjanović Đurović.

Posle toga mošti su prenete u Sabornu crkvu posvećenu Sretenju Gospodnjem, gde se i danas nalaze. To je katedralna crkva Mitropolije Moldavije i Bukovine i sedište mitropolita. Podignuta je u XIX veku na temelju stare crkve iz XV veka. Ima četiri tornja i vidi se iz svakog dela grada.

Hodočašće u svetinjama u Jašiju postalo je jedno od glavnih verskih događaja u Rumuniji. Stotine hiljada hodočasnika okupljaju se svake godine u Jašiju drugog vikenda oktobra da bi obeležili spomen Svete Paraskeve.

„Čudotvorni izvor“ Svete Petke na Kalemegdanu

Kapela Svete Petke na Kalemegdanu sagrađena je 1938. godine iznad „čudotvornog izvora“, u vreme kada su mošti Svete Petke premeštene u Beograd. Izvor lekovite vode je u samom oltaru kapele. Kapela je ukrašena mozaikom s pozlatom.

Vodica Svete Petke u Beogradu naročito uživa veliko poštovanje vernika. Na dan Svete Petke 27. oktobra teško je doći do same kapele, jer budu dugački redovi vernika.

Postoji narodno predanje o vitezu koji je pronašao izvor lekovite vode na ušću dveju reka. Kraljeva kći se izlečila tom vodom i iznad tog izvora podignuta je crkva Ružica po njoj. Ova crkva i dalje čuva jednu časticu moštiju Svete Petke.

Drugi, pak, lekovitost izvora pripisuju činjenici da su baš na tom mestu počivale mošti svete Petke, iz kojih je potekla spasonosna voda. Čuda se tu ne zaustavljaju. Naime, iako je dotok vode uglavnom konstantan, ponekad se dešava da potpuno presuši. Najduže se desilo za vreme okupacije u Prvom svetskom ratu, a voda je ponovo potekla 15. februara 1919. godine kada se i poslednji srpski ratnik vratio iz rata.

„Sveta Petka – krst u pustinji“

O ovoj svetiteljki snimljen je i film „Sveta Petka – krst u pustinji“, nastao po istinitoj priči i romanu „Petkana“ Ljiljane Habjanović Đurović. U režiji Hadži-Aleksandra Đurovića, glavnu ulogu u ovom srpsko-jordanskom filmu igra Milena Predić.

Premijerno je prikazan 29. avgusta 2022. godine na 44. Moskovskom filmskom festivalu, a u Srbiji 6. septembra u Domu sindikata , dok je 8. septembra pušten u bioskope.

Projekat je 2018. godine na predlog Filmskog centra Srbije podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Na konkursu 2017. godine, sredstva je dodelio i Sekretarijat za kulturu AP Vojvodine, a podržan je i od strane Kraljevskog filmskog centra Jordana. Snimanje je završeno krajem 2019, ali je usled pandemije korona virusa postproduckija filma okončana tek 2021. godine. Sniman je na lokacijama u jordanskim pustinjama, Srbiji, Rumuniji i Jašiju.

Radnja filma zasniva se na tome kako pobožna devojka Paraskeva, napušta svoj život među ljudima u gradu Konstantinopolju i nakon hodočašća u Jerusalim, odlazi u jordansku pustinju gde provodi narednih 40 godina svog života boreći se sa iskušenjima, gresima i unutarnjim demonima. Prati se njen put od obične devojke do najvoljenije i najpoštovanije svetiteljke pravoslavlja.

Bočna priča govori o dve žene (Arapkinji Zejnebi iz beduinskog plemena i Paraskevi) koje potiču iz različitih kulturnih, socijalnih i verskih sredina, ali dele iste ljudske emocije, vrednosti i stvaraju neobično prijateljstvo svojim čistim srcima.

Tokom boravka u pustinji, Zejneba je Paraskevin jedini prijatelj, ali i ogledalo i odraz spoljnjeg sveta koji je Paraskeva napustila.

„Svetu su potrebni svetitelji, otuda je veoma važno, pored toga sto ih slikamo na ikonama, da pišemo i snimamo o njima. Na ovaj način, na filmskom platnu, u mnostvu hiperprodukcije na polju filmske industrije, mi imamo prikazan jedan život svetitelja“, poručio je srpski patrijarh Porfirije na premijeri ovog filma u Beogradu.

Bonus video:

(Espreso / Danas, R. Marković)