3 VELIKE TRAGEDIJE BRANIMIRA NESTOROVIĆA: Malo ko zna OVE DETALJE iz BIOGRAFIJE čuvenog DOKTORA!

Dr Branimir Nestorović rođen je u beogradskom porodilištu, ali je živeo u Obrenovcu, gde je završio i Gimnaziju, prirodno-matematički smer, nakon koje je upisao Medicinski fakultet u Beogradu.

Na Dečjoj klinici je specijalizovao pedijatriju, a nakon toga i pulmologiju.

Njegovo lice ćete videti na televiziji kada se priča o alergijama, ili o kombinovanju različitih metoda lečenja, jer je čvrstog uverenja da retko kada samo jedan metod može dati rezultate.

Kako kaže dr Nestorović, život u malom mestu, Obrenovcu, koji se nalazi pored velikog Beograda imao je prednosti. Bio je više u kontaktu sa prirodom, upućeniji na komšije i povezivanje u maloj zajednici, a opet sve vreme u mogućnosti da koristi prednosti velikog grada koji je odmah tu, iza tarabe. Bio je nemirno dete koje je skoro po svim kriterijumima ispunjavalo ono što se danas zove poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), stalno u jurcanju, dečačkom ispoljavanju agresije kroz igre osvajanja teritorija i preispitivanju tuđih granica. Veliku ulogu u njegovom vaspitavanju i odrastanju imale su majka i baka, snažne i slobodoumne žene zbog kojih je, kako u šali kaže, "postao edipovac".

Poreklo te snažne energije kojom dr Nestorović kreira život postaje jasno kada čujete priču o njegovoj baki koja je iz Like u Obrenovac došla sa zavežljajem na leđima da bi pred Drugi svetski rat, uz neverovatnu volju i upornost, stvorila pravu malu poslovnu imperiju. Ista ta upornost i rešenost pa i spremnost na žrtvu vodile su je kroz rat kada je trebalo očuvati porodicu i spasavati živote.

Ne čudi što je cela porodica oslobođenje dočekala osiromašena, ali netaknuta. Uloga mater familias tu se ne završava, do kraja života ona čvrsto drži kormilo u svojim rukama pa čak nalazi i odgovarajućeg udvarača za kćerku. Otac dr Nestorovića bio je trgovac i partijski sekretar, kome Partija nikada nije oprostila ženidbu sa lepom ćerkom fabrikanta.

Disciplina gradi karakter

Iako su ga oduvek više zanimale društvene nauke, posebno psihologija, upisao je prirodno-matematički smer u Obrenovačkoj gimnaziji, gde je i pored ogromne strasti prema muzici i sportu bio najbolji đak. Vojnički sistem koji je gimnazija nametnula svojim đacima ispostavio se kao plodonosan jer su iz tog perioda izašle mnoge uspešne generacije:

"Mnoge stvari koje ti u mladosti smetaju,disciplina koja se nameće ili odluke za koje misliš da te ograničavaju na kraju se ispostave kao dobre jer formiraju čvršći karakter," kaže dr Nestorović.

U gimnaziji se bavio sportom i uvek je zamišljao da će mu životni poziv biti muzika ili psihologija, ali kormilo u odlučivanju o daljem školovanju preuzeo je njegov stariji brat: u Branimirovom odsustvu predao je dokumenta za upis na Medicinskina fakultet i tako je naš sagovornik, hteo-nehteo, krenuo putem koji je izgleda morao da se desi.

Kako napominje, medicina mu je oduzela muziku i sport, to su žrtve koje je morao da podnese tokom školovanja.

Radoznalost i spremnost da se angažuje nisu ga napustile ni tokom studija, te ga pitam kako je uspevao da pomiri interesovanja iz tzv. graničnih oblasti i zvaničnu školsku medicinu: "Jako teško, jer je naš fakultet reproduktivan po karakteru. Nema razvoja mišljenja, ni inicijative. Medicina je umetnost, ili bi to trebalo da bude. Tu najveći broj odluka treba da se donosi intuitivno, a ne po svetskim preporukama. Postoje bolesti koje mogu da se leče po nekim standardima, ali gomila obolenja leči se sasvim instinktivno. Ako posmatraš život, vidiš da je on fantastična interakcija različitih pravaca, škola, mišljenja i uticaja. Međutim, zvanična medicina tu interakciju koja rađa intuitivno lečenje jednostavno ne može da prihvati."

Tokom studiranja je, kaže, bilo dosta profesora koji su imali snažan pozitivan i formativan uticaj na njega, a jedan od njih je bio i profesor Mrkulja. On mu je poveravao ozbiljne eksperimente na katedri za biohemiju i tako podsticao da razmišlja i preuzima inicijativu. Ogromna odgovornost koju mu je profesor prepuštao uz reči "Siguran sam da ćeš ti to odlično uraditi" bila mu je snažan podsticaj da poverenje i opravda.

"Srećom, imao sam fantastičnu garnituru profesora koji su me dosta naučili. Mislim da je velika greška što se danas ne podstiče poznavanje opšte medicine, jer to kruni kreativnost. Medicina je postala kombinat i to kreće već od školovanja. Ne može novac biti glavni regulator, to obesmišljava koncept lečenja ljudi. Neke stvari jednostavno ne mogu da budu tržišno orijentisane. Moraju da se stvore uslovi za sistemsko obrazovanje," objašnjava dr Nestorović.

Okružen snažnim, brzim i energičnim ljudima, ni on nije mogao da sazreva drugačije: "Dosta sam svestan svojih mana, znam da sam težak i pokušavam da ljudima oko sebe olakšam. Zbog svoje energije i prirode imao sam problema jer sam stalno ulazio u sukobe, ali bilo mi je i još uvek mi je nemoguće da ne ukažem na glupost i besmislenost jer te mane nisu bezazlene."

I u izboru specijalizacije kod dr Nestorovića brat je imao ključnu ulogu, te pedijatrija postaje glavni izbor: "Kada sam došao na pedijatriju, prvih sedam dana stalno me bolela glava jer ovde bez prestanka neko plače, uvek je neko komešanje i buka. Mislio sam da to neću moći da izdržim. Međutim, sada ne mogu da radim sa odraslima. Deca ne foliraju, ne pokušavaju da ostvare korist i imaju razvijenu empatiju. Sa njima je divno raditi, ona su otvorena i kod njih može da se primeni empatijski pristup. Zatim, deca veoma ozbiljno shvataju svoje lečenje: znaju dijagnozu i koju terapiju uzimaju. Često ih potcenjujemo, a zaista ne bi trebalo to da činimo."

Različita interesovanja vodila su ga do fantastičnih uvida koji su uticali na to da je on danas lekar kakav jeste: okrenut čoveku kao celini a ne zbiru odvojenih delova.

Rano se zainteresovao i za naučne parapsihologije: "Bio sam toliko zaljubljen u jednu devojku koja se bavila parapsihologijom da mi ni duhovi nisu smetali, a sa tom oblašću bliže sam se upoznao na prvoj katedri za parapsihologiju u Evropi, na Medicinskom fakultetu u Frajburgu u Nemačkoj".

O potrebi da sagleda širu sliku kaže: "Skloni smo da opažamo čulima, a naša čula dosta toga ne vide. Mi opažamo samo mali deo realnosti i to prihvatamo kao datost, dok se zapravo oko nas odvija bezbroj procesa koji nam promiču ali značajno utiču. Fizičari se i dan-danas spore oko toga da li mi zaista postojimo ili smo nečija ideja."

Bonus video:

(Espreso / lovesensa.rs / Stil)