Nije im, brate, lako
VRATI TO, NARKOMANČINO! MOJOJ DECI IZ USTA UZIMAŠ, A KRADEŠ ZA DROGU: Scena iz BG parfimerije proganjaće me do kraja života!
Prvom sledećom prilikom kad čujem nekoga da kaže da su kasirke "nadr.ane", osobi koja to izgovori verovatno ću poželeti da opalim šamar, ali ću samo da ignorišem njeno postojanje na planeti Zemlji.
Nije im, brate, lako.
S ljudima je, teže nego sa stokom, rekla bih. Ako ništa drugo, to mogu slobodno reći iz ugla jedne promoterke. Šest godina sam mlatila praznu slamu sa svim sortama ljudi. Intelektualci, džabalebaroši, studenti, manijaci, narkomani.
Sa svim tim tipovima ljudi se susreću oni koji rade s ljudima. Iz tog posla pobegoh čim mi se ukazala prilika, i kao da sam na čas smetnula s uma koliko je teško onima koji rade u trgovini.
Pre nekoliko dana u jednoj parfimeriji u Zemunu, bila sam očevidac scene zbog koje sam se, najblaže rečeno, zgranula.
Stojim na kasi, čekam red. Sve je ok, dok muškarac, neugledno obučen, ne krene na vrata. Sve počinje da pišti, a on pokušava da istrči napolje.
Na njega se bacaju dve radnice ove parfimerije. Kao dva besna psa skočile su dve ženice koje imaju kilograma koliko i ja - 45. Tek tako, bez imalo straha skočile su na čoveka prljave kose, pocepane odeće, visokog negde oko 190 centimetara, i teškog oko 100 kilograma.
Vidim, jednoj podrhtava vilica.
- Vrati to narkomančino jedna! Mojoj deci iz usta uzimaš, a kradeš za drogu! - rekla je ona, glasom koji je odavao da je na ivici suza.
Čovek izvadi iz džepa kremu, baci joj u ruke i izađe iz lokala. Ženice, one hrabre, koje su skočile na muškarca dok je obezbeđenje stajalo po strani, sada su već u šoku.
Ne verujem šta gledam. Stojim kao kip. Nesvakidašnja scena presekla me je u nogama. Da mrdnem - nit' levo, nit' desno. Odsekle se brate, k'o da nisu moje.
Pitam se šta je tim ženama u glavi. Zamišljam scenario koji je veoma lako mogao da se dogodi.
Da se taj, kako one kažu narkoman, samo jednom okrenuo i udario jednu pa drugu, sa lakšim, a možda čak i težim povredama završile bi u bolnici. Deluje kao da one o tome nisu razmišljale. Besne su nastavile da pretresaju radnju, da traže šta je još ukrao.
Gospođa iz reda ispred kase rekla je "pa zovite policiju", i tako ubola u samu srž problema kako tih ženica, tako i našeg društva generalno.
Jedna od prodavačica besno je progunđala:
- Neće ih teretiti za manje od 10.000 dinara. Taj narkoman stalno dolazi ovde i stalno krade kreme koje posle preprodaje. Hapsili su ga, ali se uvek ponovo vrati da krade jer mu treba novac za drogu. I posle mi plaćamo iz našeg džepa njegove lopovluke. kao da ne radim za siću, nego mi od mojih 25.000 dinara još odbiju od plate za svaki ukradeni komad! - rekla je prodavačica, i dalje vidno uznemirena.
Gledam ženicu, i u njenim očima vidim - očaj. Ima negde oko 40- tak godina. Dečica su joj, verovatno, školarci. Ako joj od svake krađe odbiju novac, ta žena nema ni 20.000 dinara u džepu na kraju meseca.
E onda - i ne bila nadr.ana.
Mislite o tome pre nego što sledeći put nekoga osudite zbog neraspoloženja na radnom mestu.
Jer - ko bi pa mogao da ima kez od uha do uha, na ovakvom radnom mestu, sa sličnim incidentima svakog dana, i pritom - mizerijom u novčaniku.
(Suzana Trajković)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
