"S NAPRETKOM BOLESTI, NAPREDOVAO JE I STRAH U MENI": Aleksandar iz Niša POEZIJOM ruši BARIJERE i PREDRASUDE! (FOTO)

U početku nisam mnogo razmišljao o tome. S napretkom bolesti, napredovao je i mrak u meni. Bol me je ophrvala par godina kasnije, kad sam prestao da hodam.

Ovo su reči Aleksandra Vojinovića, mladog pesnika iz Niša, koji se sa sedam godina suočio sa dijagnozom mišićne distrofije.

Iz njegovog mraka nastao je bluz, a iz bola stihovi gorki poput pelina. Aleksandrov bluz priča neispričanu priču koju bi trebalo svi da čuju.

Aleksandrovi stihovi su svedočanstvo o hrabrosti, borbi i uspinjanju ka nečem višem što nadizali svakodnevnicu, ma koliko ona bila bolna, a to je umetnost.

Plod te umetnosti, koja je iznikla iz mraka i bola, je njegova prva zbirka pesama simboličnog naziva "Distrofija bluz".

Aleksandrova lirika je egzistencijalistička i lična, njom nam ovaj talentovani Nišlija autorefleksivno otvara svoj svet obeležen progresivnom bolešću.

Njegovi stihovi su stoički i bez trunke patetike oslikavaju ljudsku muku, iskustva i iskušenja.

Vojinović je u pisanju prepoznao zaboravljenu igru iz detinjstva koja mu je bez barijera i pogovora dopustila da se izrazi, da svetu kaže i pokaže ko on zaista jeste.

- Voleo sam da pišem još kao dete. Pisanje sam doživljavao kao igru, nesvestan da je mnogo više od toga. Vremenom sam u potpunosti zaboravio na „igru”, sve dok progresija bolesti nije probudila demone u meni. Nisam znao šta da činim s takvom tugom i očajem, pa sam se ponovo okrenuo pisanju. Poriv je oduvek bila borba sa stvarnošću. Inspiriše me sve što život nosi sa sobom, bile to lepe ili ružne stvari. Moji najdraži pesnici jesu Čarls Simić, Stevan Raičković, Branko Miljković, Miloš Crnjanski, Čarls Bukovski. Nisu jedini koje volim, njihova poetika mi je najbliža, kaže Aleksandar za Espreso i napominje da mu se život umnogome promenio od kada je počeo da piše i kroz stihove iskazuje ono što ga iznutra "golica":

- Našao sam smisao u pisanju i stvaranju. Pre toga sam samo sedeo i čekao kraj. Svaki pesnik je posmatrač i tumač stvarnosti, njegov je zadatak da vidi ono što drugi ne mogu ni da naslute. Isto je i u mom slučaju. Sve što me potrese i pogodi na bilo koji način, obično završi u pesmi. Ne pišem često, čekam da se osećanja natalože i sazru za stihove.

Beležio je sve što mu se dešavalo, trudeći se, kako kaže, da i najcrnje trenutke i traume pretvori u pesme vredne čitanja.

- Moji stihovi govore o divotama i užasima, o životu i smrti. O svemu što čovek jeste.Trudim se da svaka nova pesma bude drugačija od prethodne, kaže naš sagovornik.

Do sada je objavio dve knjige - „Distrofija bluz “ i „Svrake, vrane, gavrani“, a za Espreso otkriva da je u planu izdavanje i treće zbirke poezije.

- „Distrofija bluz “ se 2020. godine našla u izboru za nagradu „Branko Miljković”, a snimljen je i film „Distrofija bluz – Dnevnik (ne)običnog života“, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture. Ovih dana privodim kraju treću zbirku pesama, nadam se da ću stvoriti nešto sveže i drugačije, navodi Aleksandar.

"Bluz je uvek direktan i jednostavan, bolan"

„Ovo je knjiga jednog iskustva, iz kog se može mnogo toga naučiti, koja čoveka može oplemeniti i proširiti na mnogo načina. Aleksandar Vojinović nije crn pesnik, on je svetao, njegova knjiga je teška ali ujedno i laka za čitanje, ona je bolna ali i isceljujuća. Ona je lek i za današnje opšte tupilo i otuđenost, ona je pogled u čoveka, a ne kroz njega. Ona nas upućuje, kao jedan bluz a bluz je uvek diraktan i jednostavan, bolan po nas same i našu usamljenost, koja nam je svima zajednička, zato i svima pevljiva“- napisao je u recenziji za zbirku "Distrofija bluz" Siniša Stojanović Sinester.

Aleksandrova prva knjiga pomogla je osobama sa invaliditetom da se bolje identifikuju i doprinela razumevanju njihovih života od strane šire javnosti.

- Mnoge osobe sa invaliditetom su se prepoznale u knjizi, naročito one koje boluju od retkih bolesti. „To smo mi”, komentar je mog prijatelja s distrofijom. Mnogi od nas koriste aparat za disanje, približio sam to iskustvo običnom, srećnijem svetu. Zahvaljujući knjizi, neki ljudi su prvi put čuli za distrofiju i probleme koji dolaze sa njom. Knjiga je dobro prihvaćena, ali nije doprla do velikog broja ljudi zbog slabe medijske propraćenosti, kaže Aleksandar Vojinović za Espreso.

Korice za knjigu je radio Stevan Mitić, talentovani slikar koji boluje od spinalne mišićne atrofije i koji je takođe u kolicima. Stevan i Aleksandar su saborci u borbi protiv predrasuda, a njihova misija je pravo na normalan život svake individue.

- Stevan Mitić, moj prijatelj i saborac, boluje od spinalne mišićne atrofije i dobro zna kakva je to borba i kroz šta sve prolazi osoba sa sličnim problemom. Drago mi je što je baš on ilustrovao knjigu. Bez njegovog talenta, vizije i razumevanja, knjiga ne bila to što jeste. Imala bi dušu i tad, ali znatno manjih dimenzija. Isti slučaj je i sa drugom knjigom, a verujem da će tako biti i sa trećom. Naša saradnja dokaz je da osobe sa invaliditetom mogu mnogo.

Samo ovde i sada

Moj život je Fleka na asfaltu Zgaženo dostojanstvo Grozomorni muzički crv Stativa iz zicera u poslednjem minutu Sreća koja neprestano izmiče Moj život je Niska apsurdnih događaja Lepet otfikarenih krila Skup tragedija Koji se neprestano umnožava Moj život je Praznina letnjeg podneva Fragment plavog neba Poneki osmeh Poneka svađa Poneka smrt Moj život je Munkov Krik Pesma koju je Bukovski zaboravio da napiše Rif koji Kobejn nije stigao da odsvira Zauzet pohranjivanjem sopstvenog tela u urnu Moj život je Zrnce kojem dajem na značaju Smešna navika Gnjecava lobanja sveta Moj život je Sveta pijanka Prinudni asketizam Loša zamisao Nesreća iza prvog ugla Moj život je Škrtost bogova Opaska ludaka u prolazu Filozofija koja mi je pala u krilo Neposlušnost tela

Moj život su Prašnjave ruke od pruća Logoraške suze Sve fraze i floskule koje ste već čuli Ideje u koje sam verovao Mrtvi koje sam voleo Moj život je Pad za padom Nikad poslato pismo Moj život je More Brankov Početak sna Disova Nirvana Moj život je Rumeno jutro Mučno sećanje Čitava istorija uzaludnih ratova Moj život je ova pesma Bledom krvlju napisana. Moj život je Samo ovde i sada.

Aleksandar Vojinović

"Neki misle da vredimo manje"

Osobe sa invaliditetom svakodnevno biju vidljive i nevidljive bitke- izloženost brojnim predrasudama, problemi kao što su neprilagođenost kretanja po gradu ili u javnom prevozu, nemogućnost sticanja osnovnih materijalnih sredstava za život, a pored dobrih zakona u praksi su, zapravo, prepušteni sami sebi.

Sve ovo i još mnogo toga, Aleksandar je osetio na svojoj koži.

- Neki ljudi i dalje invaliditet ili bolest smatraju nečim sramotnim, neki misle da vredimo manje ili da smo beskorisni. Još uvek nailazim na takve osobe, verujem da ih je manje nego ranije, ali to nije dovoljno. Svest mora biti viša. Arhitektonske barijere su još uvek tu, mnoge institucije su nepristupačne. Nekad moram da idem ulicom zbog ivičnjaka ili automobila na trotoaru, kaže naš sagovornik i navodi načine na koje se svi koji se suočavaju sa predrasudama mogu izboriti za sebe i za ono što zapravo jesu:

- Pričom, održavanjem tribina, delima, obrazovanjem, filmovima, knjigama, umetnošću, inkluzijom. Upoznavati „obične ljude” s našim problemima kad god se ukaže šansa za tako nešto. Moja poruka je da se ne plaše predrasuda, već da budu hrabri i svoji. Ovo naročito važi za mlade ljude, molim ih da nijednog trenutka ne zaborave koliko vrede.

Bonus video:

(Espreso)