DORIS JE JEDNA OD 770.000 "NEVIDLJIVIH": Glumica nam otkriva kako izgleda život sa INVALIDITETOM koji niko ne vidi

Ako mislite da su osobe sa invaliditetom samo oni koji koriste kolica, hodaju uz pomoć štake, koriste slušni aparat ili se koriste znakovnim jezikom, grdno se varate. U svetu i u Srbiji postoji mnogo "nevidljivih", a jednako im je važna i potrebna podrška porodice, društva, države.

"Nevidljivih" u svetu i Srbiji ima mnogo. Tačan broj je gotovo nemoguće utvrditi, poznato je samo da od dijabetesa, jednog od vida nevidljivog invaliteta, boluje čak 770.000 ljudi u našoj zemlji. Osim dijabetesa, tu spadaju i disleksija, poremećaj spavanja, hronični bol ili artritis, posttraumatski stres i sva druga stanja koje remete svakodnevne aktivnosti osobe.

Problem sa nevidljivim invaliditetom je u tome što "obelodanjivanje" zavisi isključivo od osobe koja boluje, ali u društvu u kojem gotovo da nema osobe sa invaliditetom koja se ne susreće sa nekim vidom stigmatizacije, obelodanjivanje predstavlja pravi izazov.

Osobe sa ovim vrstom invaliditeta po ceni "zdravlja" biraju da ostanu sakriveni kako bi izbegli društvenu stigmatizaciju iako brojna istraživanja pokazuju kako opterećivanje tom potrebom da invaliditet ostane prikriven, u kontekstu šireg i radnog okruženja, stvara napetost koja može da naruši celokupno zdravlje i ličnu dobrobit.

O tome koliko je važno govoriti o "nevidljivim invaliditetima" razgovarali smo sa Doris Milošević, glumicom, tiktokerkom, šminkerkom i jednom je od 770.000 "nevidljivih".

Doris se godinama boris sa dijabetesom tip1 i o svom stanju otvoreno priča prihvatajući ga kao deo sebe. Ona putem svog TikTok naloga često deli savete u želji da svima onima koji imaju isti problem kao ona život učini kvalitetnijim i boljim.

Povodom toga koliko se i šta konkretno menja kod osobe kada dobije dijagnozu, Doris kaže se pre svega menja način života.

Dijabetes tip1 je hronično oboljenje ili stanje koje zahteva 24h kontrolu i monitoring vrednosti glukoze u krvi, pravilnu i umerenu ishranu uz neku vrstu fizičke aktivnosti. Dobija se najčešće u ranom detinjstvu i adolescenciji, tako da je to najveći šok za roditelje, a dete vremenom postane spremno na takav izazov i promenu", kaže za Espreso Doris.

Svakodnevica osobe koja je obolela najviše zavisi od toga koja je vrednost šećera u krvi. Kako kaže Doris, oboleli od dijabetesa mogu da rade apsolutno sve, dok god su vrednosti šećera u prihvatljivim vrednostima.

"Ono što je dodatan teret jeste vođenje računa o stanju šećera i pronalaženje najboljeg odgovarajućeg zdravstvenog okvira za dobru regulaciju. To nekad može da se menja u zavisnosti od hormona, situacije, adrenalina i često moramo da jurimo za “dobrim” vrednostima. Naravno, nije moguće konstantno biti idealan, ali sve vrednosti od 5 do 11 mmol/l za nas dijabetičare se smatraju vrlo prihvatljivim", kaže sagovornica i naglašava važnost pozitivnog stava i prihvatanje oboljenja kao uslova za zdrav život bez dodatnih komplikacija koje se mogu javiti usled neregulisanog šećera.

Ništa bez pomoći porodice i okoline

Podrška porodice, društva i države jednako je značajna kao i kod osoba čiji se invaliditet vidi. Prema rečima naše sagovornica, u slučaju dijabetesa prihvatanje društva u suštini postoji s obzirom na to da je u pitanju bolest modernog doba.

Za one koji još uvek nemaju pojam o tome šta je ovo oboljenje- tu smo da im pružimo potrebne informacije. :) Podršku države, na svu sreću, za sada imamo i lično sam vrlo zahvalna na tome. Nadam se da će u budućnosti biti još bolje. Dobijamo insuline, trakice, pumpice i senzore preko RFZO besplatno (pumpu i senzore oni koji ispunjavaju zahtevane uslove)", objašnjava Doris.

"U Americi recimo, ne možete dobiti ni insulin, a da ne platite paprenu sumu novca. O ostalim stvarima da ne govorim. Imamo šansu da na jedan olakšan način kontrolišemo svoju bolest i živimo kvalitetno", dodaje.

Povodom stigmatizacije i diskriminacije osoba sa invaliditetom, Doris kaže da se ona konkretno nije do sada našla u situaciji da je neko drugačije tretirao ili "umanjio" njenu vrednost s obzirom na njenu dijagnozu.

"Uspevala sam samu sebe da diskriminišem u nekim težim životnim situacijama i okolnostima. Ali to je bio znak da treba da posetim psihologa", kaže.

Na pitanje da li je nekada imala potrebu za prikivanjem njenog stanja jer bi to poremetilo svakodevne međuljudske odnose, Doris kaže da jeste, ali da je sve stvar "samopouzdanja".

"Mnogi od nas se osećaju “drugačije”, izopšteno, odbačeno i uplašeno. Jedina prava istina je da je to samo - u našoj glavi. To je stvar samopouzdanja, prihvatanja sebe, i sazrevanja. Ja više od 30 godina živim sa dijabetesom tip1 i mlađoj sebi, kao i drugima, bih poručila da ne budu malodušni i uplašeni, da se ne kriju kada primaju insulin i mere šećer, da ne sakrivaju svoju insulinsku pumpu i senzor ispod odeće, jer ljude to zaista ne zanima, niti će vas bilo ko pogledati čudno. Pa i ako se to desi - nije problem u vama", objašnjava

To je vaše, kao telefon ili tetovaža. Samo mnogo vrednije i važnije. Rad na sebi i osvešćivanje je od velike koristi", kaže Doris iz iskustva koje sada ima.

Za kraj naglašava da je najvažnije da osobe koje imaju dijabetes ostanu zdravi, vedri i slobodni i da brinu o sebi.

"Dijabetes nas, pored svega, uči da je najvažnije brinuti o sebi, imati empatiju i prihvatiti sve razlike, U 2023. godini mislim da je to najprirodnija stvar i nadam se da će se o “skrivenim invaliditetima” još više govoriti", zaključuje Doris.

Bonus video:

(Espreso / Jovana Nedeljković)