Ona je ON
MARKO JE ŽENA, JOŠ KOJI DAN: Jedini san mu je da "piški stojeći"! USKORO MENJA POL U SRBIJI! (FOTO)
Iako u njegovoj ličnoj karti stoji JMBG svojstven za žene, pa čak i žensko ime (koje iskreno ni ne znam) on je za mene od starta bio - on
Ulazi u redakciju. Ima dubok glas. "Trenerka stil". Kratka kosa, brada.
Na prvi pogled vidite - mladog muškarca. Ono što niko ne sluti je da se priroda, kako pripadnici trans zajednice to vole da kažu, sa njim poigrala.
On je muškarac zatočen u telu žene. Ima matericu, žensko ime, ženski JMBG. Ipak, to nije već od svoje 12 godine. Ona je - ON.
Iako to nije slučaj, barem u ovom tekstu morala bih da napišem bar redaka u prvom licu. Ono što sam naučila tokom nekoliko razgovora sa pripadnicima LGBT populacije, posebno čuvenom Major Helenom jeste to da se osobi koja je trans, iako je npr. rođen u telu žene obraćate u muškom rodu.
Jer - rodna disforija je upravo to. Iako priroda pokaže jedno, u glavi i duši, prirodi i krvi je - nešto sasvim drugo. Zato je moj sagovornik od samog starta bio - Marko.
Iako u njegovoj ličnoj karti stoji JMBG svojstven za žene, pa čak i žensko ime (koje iskreno ni ne znam) on je za mene od starta bio - on.
Da se vratimo na priču o Marku, koji uskoro ide na operaciju promene pola, i koji me je o svom problemu trgao rečenicom: "Mislim da je krajnje vreme da se probudim kao čovek".
Kaže da je sve počelo u detinjstvu.
- Roditeljima nisam davao, već kao četvorogodišnje dete, da mi obuku haljinicu, stave šnalice, puste dugu kosu.
Igračke koje nisu muške za mene nisu dolazile u obzir! Kao dete još nisam shvatao razliku između muškog i ženskog...
Spoznaja da se ne oseća dobro u svojoj koži došla je negde s početkom puberteta, u 12-oj godini.
- Shvatanje da se menjam drugačije od drugih došlo je negde u 12-oj godini.
Drugačije se menja telo, seksualnost, sve... već od tada se ono što stoji u dokumentima nije poklapalo sa fizičkim izgledom.
- Već u osmoj godini mi se dopala prvi put devojčica, ali sa 12 su stvari već bile drugačije.
- Moja borba je i počela negde otprilike tada. Borio sam se za to da skratim kosu, ofarbam bicikl u zeleno, kupim trenerku! - priča naš sagovornik.
Razumevanja i podrške za Marka tada nije bilo... Činjenicu da je drugačiji nisu prihvatali ni porodica, ni drugari...
- U tom vremenu mog odrastanja se nije sve znalo kao sad. Moji roditelji, iako su znali da sam drugačiji, nikad me nisu odveli kod pedagoga, psihologa...Tek 2003. godine sam saznao slučajno u nekoj emisiji ono što sam se nadao da je samo kratkoročni problem koji ima rešenje. Do tad je sve bilo iščekivanje da će nešto biti drugačije, da će se promeniti. Ali nije...
Kako kaže, život mu je stao baš u tim kritičnim, najkritičnijim godinama kad je krenuo da se povlači u sebe, posvećuje sportu i živi u uverenju da će se nešto promeniti. Od 12 godine, pa duži naredni period samo je - preživljavao. Sreća se, zbog ljubavi prema drugima ali i udovoljavanje njima, gurala pod tepih i bila "zadnja rupa na svirali".
