JELENA JE OSTAVILA DIPLOMU I POČELA DA RADI ONO ŠTO NIJEDNA ŽENA NE BI: Njeni domaći PROIZVODE se traže i u AMERICI

Kada je pre osam godina odlučila da spakuje kofere i iz Beograda u kome je stekla zvanje diplomiranog ekonomiste se vrati u rodnu Jagodinu, a onda i u selo Crnče, Jelena Paunković nije ni sanjala da će danas njeni kozji sir, kačkavalj i parmezan tražiti čak u Americi.

Za čitavu ideju života na selu "kriv" je, kaže, njen otac. Posle više od 20 godina u privatnom preduzetništvu i više od 40 godina života u gradu, Jelenin otac je kupio kućicu podno planine Crni vrh, na 12 km od Jagodine, u selu Crnče.

- Govorio je, da ga je "kupio" pogled sa terase te kuće, tako da su majka i on odlučili da, svoje vreme tu provode. U vreme bombardovanja, sagradio je objekat za čuvanje ovaca, što mu je bila prva želja, nakupovao zemlju i posvetio se tome, zajedno sa majkom. Time su se bavili par godina, dok smo brat i ja studirali. Posle završenog Ekonomskog fakulteta i rada u Beogradu, odlučila sam da se vratim u Jagodinu. Ubrzo je tata rasprodao ovce, kupio dve kozice, naučio od komšinice kako da pomuze i napravi sir... I tako kreće cela priča... - priča Jelena za Kurir.

Svoje prvo stado, 10 grla, kupili su 2015.godine. Kako ništa nije znala o kozarstvu, to je značilo da se, na neki način, vratila u školu, kako bi naučila o ishrani i čuvanju koza, njihovom zdravlju, jarenju, proizvodnji sireva,...

- Čitala sam raznu literaturu, pratila druge kozare, pravila greške i učila na njima. I danas, posle toliko vremena, mogu reći da i dalje učim. Istina da mi je bilo teško da se naviknem da ručno pomuzem koze ( dok nisam prešla na korišćenje muzilice) ili pomognem kozi pri jarenju, da naučim da dam injekciju ili da prihvatim da moram i da izđubrim objekat u kome one borave. Ono što je sve te stvari učinilo prihvatljivim je ljubav prema životinjama. Bude toliko veselih momenata sa jarićima, zabave sa kozama kada ih vodimo u pašu, maženja sa njima.. Prvenstvo čovek treba to da voli - otkriva naša sagovornica.

Jelena nam otkriva da ko želi da se bavi kozarstvom mora puno da radi, svakog dana, 365 dana godišnje:

- Za nas nema praznika, bolovanja. I pored svega toga što je naporno, zadovoljstvo nam je kad vidimo naše zdrave i vesele koze i jariće kako uživaju na pašnjaku, kada nam mušterije pohvale proizvode i ponovo ih kupuju, kada nam dođu novi kupci jer su nas drugi preporučili.

Trenutno ima 25 grla, u međuvremenu su neke koze prodali, ostavljali podmladak, a i dokupljivali. Fokus im je da imaju dobro mlečne koze i da održe kvalitet proizvoda koje prave.

- Naš asortiman proizvoda sadrži kozje mleko i surutku, mladi i stari beli sir, dimljeni kačkavalj i parmezan, kao i urdu, koja se od skoro proizvodi. Ranije sam pravila i kozji krem i feta sir, ali nije postojala zainteresovanost za kupovinu. Imamo želju da proširimo paletu proizvoda sa kozjim kobasicama i kozjim pečenjem. Proizvode prodajemo na našoj farmi i u gradu. Imamo kupce iz drugih gradova Srbije, koji dolaze kod nas, pa na pijacu i ne izlazimo, jer se i ovako skoro sve proda. Mnogo puta se dešavalo da za nas ne ostane nijedno parče sira da pojedemo. Neke mušterije kupuju zbog zdravlja, neke jer uživaju u tim ukusima, a mnogi nose i svojoj familiji i prijateljima. Na primer, naš dimljeni kozji kačkavalj je putovao u Švajcarsku, Bugarsku, Hrvatsku, Ameriku - kaže Jelena za Kurir.

Sada Jeleni u poslu pomaže suprug Aleksandar. Uspeli su, koliko - toliko, da raspodele zaduženja oko koza. Ona je i dalje ostala verna proizvodnji i prodaji, ali uvek zajedno odrade mužu i neophodno izđubravanje objekta. Za izvođenje koza na pašu, brigu oko ishrane i zdravlja grla, kao i raznih popravki u objektu, zadužen je suprug.

VELIKA PODRŠKA SUPRUGA

- Na početku, posao smo radili tata i ja. Međutim, kada je tata 2021.godine iznenada preminuo, brat mi je neko vreme pomagao, dok ga život nije odveo u drugom pravcu. Jedan period vremena sam bila sama, uz majkinu pomoć oko ishrane koza, i bilo je teško. Slučajno ili ne, u to vreme sam upoznala svog supruga, koji je, takođe, imao svoje stado koza. Dobro smo se uklopili, imamo slična interesovanja i ciljeve, volimo životinje i prirodu - otkriva Jelena.

- Kozarstvom se bavim gotovo osam godina. U početku, dok sam sve još učila i pronalazila mušterije, zarada je bila slaba. Kako se posao razvijao, asortiman proizvoda širio i broj mušterija rastao, tako se i zarada povećavala. Da se živi pristojno od ovog posla - može. Zavisi i čime se ljudi zadovolje - da li žele mirniji i skroman život u prirodi i sa životinjama ili puno novca, luksuzne automobile,.... Razočaraće se, jer samo od bavljenja kozarstvom se neće obogatiti. Neka ljudi ne nasedaju na priče o tome da će od 10 koza mesečno da imaju zaradu više od 1.000 evra. To su fantazije - kaže naša sagovornica.

Svakome, ko odluči da se bavi kozarstvom, želim da bude uporan i istraje, da održi kvalitet svojih proizvoda, da dostigne taj nivo da mu se isplati da plaća radnike na svom gazdinstvu i da ostane na dobrom glasu.

(Espreso/Kurir.rs/ J. Ž. SKENDERIJA)