SRBIJA JE NIJE HTELA, A CEO SVET JOJ SE KLANJAO: Otac joj je bio JAKO POZNAT, a njen ŽIVOT je imao TEŠKU SUDBINU...

Milena Pavlović Barili rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909. kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika. Prema mišljenju nekih tumača, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka, koja je bila potomkinja najstarije Karađorđeve ćerke Save.

U najranijem detinjstvu je pokazivala koliko je vešta sa olovkom, ali i sa slovima, jer je već u petoj godini čitala novine, učila italijanski i francuski, u sedmoj pisala stihove o smrti, u desetoj u Gracu savladala nemački.

U monografiji "Žene u srpskom slikarstvu" piše da je Danica Pavlović "u detinjstvu odlučujuće uticala na Milenino vaspitanje", ali da je i kasnije, "kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlović-Barili u Požarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika čuda od deteta, uspešne slikarke koja je putovala po svetu, družila se sa poznatim ličnostima, srećno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja".

Milena se u svemu što je radila predavala svim bićem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobičnim događajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgičnim sećanjima.

Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Višestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino.

U to vreme nijedna varoš u njenoj Kraljevini ne želi da je primi za nastavnicu crtanja. Za najobrazovaniju i najtalentovaniju slikarku nigde nema mesta u rodnoj zemlji. Pesnik Sibe Miličić kupuje njenu sliku "Anđeli" i ona sada ima novac za kartu do Amerike.

Uvek je lebdela između svoje dve domovine - Srbije i Italije, pa ne čudi njen veliki nagon da ode u treću zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronađe svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak značio odrastanje, a u simboličkom smislu i oslobađanje od roditelja koji su bili previše snažne ličnosti. Iz Njujorka roditeljima sve ređe piše a više se posvećuje sebi.

U poodmaklim godinama, često puna gorčine, Danica Pavlović je svojim sećanjima, u sačuvanim i još više onim uništenim pismima stvorila o svojoj ćerki, ali i o sebi, sliku kakvu je želela. O specifičnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoči i jedno od pisama nepoznatog datuma:

"Da znaš samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumeš i da mi kažeš: "Sine, je l' si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila što si umela i mogla." Čini mi se, kad bih jedanput u životu to od tebe čula više nikad ne bih imala nesanicu. Više nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osećala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kažu ni da sam luda ni da grešim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotežu da izdrži. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaže: "Iz ove se kože nema kud", pa se i ja koprcam, pa ne umem ćud da promenim."

Milena je u Americi provela poslednjih šest godina života. Tamo je slikala, izlagala i, što je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom čim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci piše:

"Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reči otkako je lađa pristala šaljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duže sa strane. Mesečina i beli oblaci, i svetiljke što miču i klize po vodi, ali se ništa drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja ništa ne razumem. Grdno mi je sve čudno kao u snu i kao obično..."

Iako većina teoretičara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angažovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakoćom linija i kolorističkom prozračnošću akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, cvetovima, ogrlicama, minđušama, tijarama, broševima, lepezama, šalovima. Slikarka je svetske žene crtala po uzoru na sebe.

Za Milenu su govorili da je graciozna i lepša od svojih slika. Videla je vlastiti lik, stasitost, uzvišenu ženstvenu lepotu, posebno u ciklusu njenih predivnih reklamnih kreacija za velike modne magazine, poznate parfeme i firme: Vog, Tekstron vog, Harpers bazar, magazin Herst, Taun end kantri. Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala visoke aristokratske krugove. U privatnom životu bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. Mnogi su govorili da je slikarka lepša i ljupkija od svojih modela i da bi, kada je ulazila u neku prostoriju prepunu bogatih žena, sve oči bile uprte u nju. Iako u jednostavnoj haljini, bez nakita i u šeširiću koji je sama napravila, Milena je očaravala svojom pojavom.

Slike koje je stvarala u Americi, kao i pesme koje je tamo pisala, interpretirane su kao dah nostalgije i sete za rodnim krajem. Drugi svetski rat je besneo, a ona je preko Crvenog krsta slala novac i pakete roditeljima i prijateljima, sanjajući da će se vratiti tamo odakle je potekla. U to vreme ne pati samo za domom, nego i za kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom, koji je ostao upamćen kao ljubav njenog života, i to nesrećna. A sreću je probala da doživi sa oficirom Robertom Tomasom Goselinijem iz Čikaga, za koga se udala 24. decembra 1943. godine.

Krhkom zdravlju koje ju je pratilo od detinjstva nije podilazila nikada, pa nije marila ni za upozorenja lekara da ostavi kafu i cigarete, koje je strasno konzumirala. Nije sasvim poznato šta ju je zapravo koštalo života, jer se njena prerana smrt 6. marta 1945. godine u Njujorku, kada je pala sa konja, tumačila na više načina.

Prema mišljenju nekih, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja, a po drugima srčani udar. Nakon četiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen otac Bruno javio je Mileninoj majci, bivšoj supruzi, u Požarevac da joj ćerka "počiva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su došli iz čitavog sveta a koji su sada tu pored nje".

Tek 50-tih godina, posle izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za rad Milene Pavlović-Barili. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodične fotografije, lična slikarkina toaleta, haljine i čipkani veluri. Kao i ceo Milenin život, sve što je ostalo iza nje je metafizička rapsodija jave i sna.

Bonus video: PEĆINA JE PRONAĐENA POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA, PUKOM SLUČAJNOŠĆU! Istorija i kultura Aranđelovca: Stanište praistorijskog čoveka​​​​​​​

(Espreso/Srecna.republika)