EUTANAZIJA U SVETU I U SRBIJI: Evo gde je DOZVOLJENA i šta ZAPRAVO predstavlja!

„Da li ste sigurni da želite da popijete rastvor koji ću vam dati?", pitao je lekar Ane Zvajnenberg.

„Svesni ste da će vas uspavati i da se nećete više probuditi?"

Holanđanka Ani je imala 81 godinu i znala je da zbog Alchajmerove bolesti ubrzo neće moći da svesno donosi odluke.

„Ponovo sam sinoć razmislila o svemu, od početka do kraja. Ovo je kraj kakav želim. Isključivo zbog sebe. Ovo je najbolje za mene."

Bez oklevanja je popila gorku, providnu tečnost sa smrtonosnom dozom sedativa.

Pre 22 godine, 104 od 144 poslanika Donjeg doma holandskog parlamenta glasalo je za legalizaciju eutanazije.

Zakon je stupio na snagu 1. aprila 2002.

Od tada do danas, nekolicina država u svetu je zakonski dozvolila eutanaziju, a ovo pitanje ostaje jedna od najkontroverznijih pravnih tema današnjice.

Entoni Delon, sin jednog od najpoznatijih glumaca, Francuza Alena Delona, još u martu ove godine objavio je da se njegov otac odlučio na eutanaziju u Švajcarskoj.

Ali njegovo zdravstveno stanje se od tada poboljšalo.

U Srbiji, član 117 Krivičnog zakonika predviđa kaznu od šest meseci do pet godina zatvora za one koji teško obolele punoletne ljude, na njihov ozbiljan i izričit zahtev, iz samilosti liše života.

„U srpskim propisima nema mogućnosti da bilo koji oblik eutanazije bude prihvaćen, jer se tretira kao krivično delo", kaže Marina Mijatović, stručnjakinja za medicinsko pravo iz Pravnog skenera za BBC na srpskom.

Prednacrtom Građanskog zakonika u Srbiji koji je napisan 2015. predviđa se pravo na dostojanstvenu smrt.

Ovaj zakonik, međutim, do danas nije usvojen.

Šta je eutanazija i kakva može biti?

Frensis Bekon, britanski filozof, prvi je upotrebio reč eutanazija u delu Novum Organum još u 17. veku.

Ovim terminom opisao je laku, srećnu smrt, gde je „lekar odgovoran da ublaži telesne patnje".

„To je dostojanstveni i dobrovoljni prekid života", kaže Mijatović.

Dodaje da „tome ne treba dati neku tamnu crtu u definiciji, jer ako neko treba dostojanstveno da živi, onda mu treba omogućiti i da dostojanstveno okonča život".

Ona objašnjava da postoje dva tipa eutanazije - aktivna i pasivna.

Tokom aktivne eutanazije, obučeni i licencirani ljudi pacijentima ubrizgavaju određenu supstancu kako bi preminuli.

Pacijent unapred dobrovoljno traži da se ovaj postupak sprovede.

„Ceo taj postupak mora biti detaljan, baš zbog straha od zloupotrebe", napominje Mijatović.

Lekar je dužan da neizlečivo bolesnom pacijentu predoči faze bolesti, da poslednja faza može biti jako bolna i da mu medicina ne može pomoći, dodaje.

„Zato je bitno da pacijent bude u svesnom stanju kada potpisuje pristanak za eutanaziju", kaže Mijatović.

Pasivna eutanazija se primenjuje kada lekar ili članovi porodice odluče da isključe aparate koji pacijenta održavaju u životu ili da prekinu davanje vode, infuzije ili terapije.

„Može da se desi da pacijent sam odbije da prihvati lečenje kako bi došlo do smrtnog ishoda", kaže Mijatović.

U ovom slučaju, navodi ona, treba poštovati Zakon o pravima pacijenata koji kaže da pacijent može da odbije pomoć.

„On ne podrazumeva eutanaziju, već daje mogućnost pacijentu da da dozvolu da se operacija izvrši ili ne,

„To se kod nas zove pristanak na zdravstvenu negu, odnosno lečenje", objašnjava Mijatović.

Koje zemlje u svetu dozvoljavaju eutanaziju

Eutanazija je dozvoljena u Holandiji, Belgiji, Španiji, Luksemburgu, Kanadi, Kolumbiji, australijskoj državi Viktoriji i na Novom Zelandu, dok je u Švajcarskoj moguće samoubistvo uz pomoć.

Portugalski parlament je u maju 2018. godine odbio predlog da eutanazija bude legalna.

Italijanski vrhovni sud doneo je presudu 2019. godine da eutanazija nije krivično delo, ukoliko osoba želi da okonča život zbog neizdržive patnje.

Presuda je doneta posle smrti Fabijana Antonianija, italijanskog di-džej, koji je odlučio da umre u švajcarskoj klinici za eutanaziju 2017. godine.

Fabo je ostao slep i tetraplegičan posle teške saobraćajne nesreće 2014. godine.

Njegova smrt postala je predmet žestoke rasprave u zemlji u kojoj se crkva protivi eutanaziji.

Rimokatolička crkva, koja ima veliki uticaj u Italiji, eutanaziju vidi kao moralno neprihvatljivo ubistvo osobe i kršenje Božjeg zakona.

„Medicina je, po definiciji u službi ljudskog života", rekao je papa Franja posle presude.

Sud je pokrenuo pitanje o eutanaziji kako bi razjasnio zakon i optužbe s kojim se susreo Marko Kapato, pokretač kampanje za eutanaziju koji je bio sa Antonianijem u Švajcarskoj.

Kapatu je pretilo 12 godina zatvora zbog „podstrekivanja i pomaganja u samoubistvu", ali je oslobođen posle presude vrhovnog suda.

Posle ove presude italijanski parlament trebalo je da raspravlja o eutanaziji, ali se to još nije dogodilo.

Ubistvo iz milosrđa u Srbiji je još na nivou predloga.

Nacrt Građanskog zakonika predstavljen 2015. godine predviđa pravo na dostojanstvenu smrt.

„Pravo na eutanaziju, kao pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, može se izuzetno ostvariti, ako se ispune propisani humani, psiho-socijalni i medicinski uslovi", piše u Nacrtu Građanskog zakonika.

„Neka društva nisu spremna da prihvate da se radi o eutanaziji, pa se kalkuliše oko propisa, kao što je u Srbiji slučaj", navodi Mijatović.

Građanskim zakonikom uredio bi se niz pitanja, pored eutanazije, a Mijatović smatra da se rasprava o ovom dokumentu stopirala.

„Svi zakoni koji su rasejani po našem pravnom sistemu bi trebalo da budu grupisani", kaže pravnica.

Ona veruje da Srbija neće uskoro dobiti konkretnu zakonsku regulativu po pitanju eutanazije.

Pre pet godina, članovi Lekarske komore i Srpskog lekarskog društva u zajedničkom saopštenju su naveli da je eutanaziju neetična i da odredbe o ovom pitanju treba da budu izbrisane iz Nacrta Građanskog zakonika zbog odredbi Hipokratove zakletve i Kodeksa profesionalne etike.

U Hipokratovoj zakletvi piše: „Neću dati nikakav smrtonosan lek nikome ko ga traži, niti ću tako nešto predlagati".

Srpska pravoslavna crkva (SPC) je, takođe, izričito protiv eutanazije.

„Crkva se ne može saglasiti s eutanazijom i nema potrebe da o tome donosi zvanične stavove", navodi u izjavi prenetoj na sajtu Srpske pravoslavne crkve profesor dr Ljubivoje Stojanović sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

Na pitanje o tome da li je u redu da neko sam sebi prekrati život ili da to neko drugi učini za njega kaže da „za hrišćane ovakve dileme ne postoje".

„Samo je Bog taj koji odlučuje o rađanju i o smrti, i svaki je život u njegovim rukama, a čovek mora da se bori da živi i izdrži bolest do kraja", naveo je Stojanović.

Bonus video:

(Espreso/ BBC na srpskom)