LJUBAVNA PRIČA ALBANCA I SRPKINJE: Upoznali se u logoru, svi su bili protiv njih, A RAZDVOJILA IH SMRT!

Za žene je 19. vek još uvek bilo mračno doba, ne samo u Srbiji, već i širom Evrope i sveta - društvo je bilo krojeno po meri muškarca, kao i obrazovanje, visoka zvanja, zapravo bilo koji posao... Ženin zadatak bili su brak i porodica, a tek je poneka veoma hrabra, uporna, nepokolebljiva, talentovana žena uspela da izađe iz ovog okvira i utre put za buduće generacije.

Jedna od njih bila je i Jelisaveta Načić, Beograđanka koju danas znamo kao prvu ženu sa diplomom arhitekte na ovim prostorima, ali i prvi glavni arhitekta Beograda. Zanimljivo je da je, iako nije imala podršku porodice u svojim namerama da se iškoluje, ona je studije finansirala svojim mirazom!

Za sve nas je sreća da je bila tako - Načić je iza sebe ostavila prelepa zdanja koja su krasila predratni Beograd, a neka od njih krase ga i danas. Ona je projektovala OŠ "Kralj Petar Prvi" iznad Saborne crkve, parohijsku crkvu Aleksandra Nevskog na Dorćolu, delove Terazija, Velikog i Malog Kalemegdana, zelene barokne stepenice s česmom od ripanjskog kamena preko puta francuske ambasade, ali i puno raskošnih privatnih kuća.

Rat je prekinuo Jelisavetinu plodonosnu karijeru i njen život odveo u nekom sasvim novom smeru, donevši joj puno tuge, bola i izazova, ali i veliku ljubav. Ona 1916, zajedno sa još oko 15. 000 srpskih intelektualaca i patriota, biva zatočena u mađarski logor Nežider.

Jelisaveta je baraku delila sa još 15 žena, a kako je sa svojih 38 godina bila najstarija na sebe je preuzela ulogu starešine. Po svedočenju žena koje su boravile u Nežideru, uslovi su u ovom logoru bili fleksibilni - one su mogle da razmenjuju pisma sa spoljašnjim svetom, ali i da primaju posete. Tako je i Jelisaveta primala posete od strane nekoliko godina starijeg, naočitog albanskog revolucionara i intelektualca Luke Lukaja, koji je takođe bio interniran u ovaj logor. Između para se rodila ljubav koja je već godinu dana kasnije krunisana brakom, a ubrzo je na svet došla i njihova ćerkica Lucija.

Ova mala porodica puštena je na slobodu pred kraj rata intervencijom Lukinog ujaka, nakon čega su pokušali da na noge stanu u Beogradu. Ipak, posle dve godine života u prestonici oni se sele na Skadar; verovali su da će život u blizini mora stati na put problemima sa zdravljem njihove ćerkice Lucije, koja je tada bolovala od upale pluća.

Luka je poticao iz vrlo imućne porodice; od oca je nasledio brojnja imanja u Albaniji koja ne samo da su ih izdržavala čitavog života, već su mu dala slobodu da radi na svojim revolucionarnim idejima i otvoreno se bori za svoja politička uverenja. Blisko je sarađivao sa Srbijom i pre Prvog svetskog rata, a po dolasku u Skadar borio se protiv italijanske dominacije u Albaniji i aktivno se zalagao za ideju da Albanija bude u sastavu novoformirane južnoslovenske države. On i Jelisaveta su čak učestvovali u gerilskim borbama za oslobađanje Albanije od italijanske okupacije.

Supružnici su upravo na talasu svog političkog delovanja prognani iz Skadra 1923. godine, nakon čega se sele u Dubrovnik, a tamo su, u starom delu grada, živeli do smrti. Ni Lukaj ni Jelisaveta nisu bili više politički aktivni, ali je ovaj intelektualac ipak našao načina da pokaže svoj otpor - tako se 1928. odrekao albanskog državljanstva kada je tamošnju vlast preuzeo kralje Ahmet Zogu. On je 1935. u Beogradu izdao i Arbansko‐srpskohrvatski rečnik.

Luka je vodio boemski život, a ni Jelisaveta nije imala prostora da napreduje u karijeri - on joj je branio da se zaposli. Život je posvetila porodici, prijateljima i putovanjima, a umrla je početkom maja 1955. usled iznenadne bolesti. Posle smrti svog muža Jelisaveta je Narodnoj skupštini FNRJ poslala molbu da joj dodeli nacionalnu penziju, ali odgovor je stigao tek nakon što je umrla - odbijena je.

Jelisaveta je do kraja života osećala žal za rodnim Beogradom i često je maštala o tome da se u njega vrati.

Bonus video:

(Espreso / Blic žena)