"JA HOĆU DA SAM SLIKAR, A NE ŽENA"! Ova SRPKINJA se odrekla ličnog života zbog LJUBAVI PREMA UMETNOSTI!

Čuvena srpska slikarka, ali i fotografkinja, osnivačica Kola srpskih sestara i ratna bolničarka, Nadežda Petrović je ostavila neizbrisiv trag u srpskom kulturnom nasleđu, a povodom 150 godina od njenog rođenja, predstavljamo vam njen život i rad

Nadežda Petrović je rođena u Čačku 1873. kao najstarija od devetoro dece u porodici u kojoj se umetnost cenila. Njen otac Dimitrije Mita Petrović bio je ugledni istoričar, član Narodne radikalne stranke, nastavnik crtanja čačanske realke, a majka Mileva vrlo obrazovana žena, učiteljica, čiji je ujak bio Svetozar Miletić, borac za nacionalna prava Srba u Austrougarskoj monarhiji. Nadežda je imala običaj da kaže kako je svoje lice češće nego u ogledalu gledala na očevim crtežima.

Kada je njen otac oboleo na frontu, porodica se seli u Beograd, u kuću iz koje je potekao i književnik Rastko Petrović, Nadeždin mlađi brat. U Beogradu je Nadežda 1891. završila Višu žensku školu, da bi naredne godine položila ispit za nastavnicu crtanja, nastavivši usavršavanje kod Đorđa Krstića. Pet godina kasnije upisala je slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika, pa nastavila studije slikarstva u Minhenu. U to vreme se družila s Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Meštrovićem, Rihardom Jakopičem, Ivanom Groharom... Tokom četvorogodišnjeg boravka u Minhenu naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Slikarka, a ne udavača

Slikarstvo je bilo jedan od glavnih razloga zbog kojeg se Nadežda Petrović odrekla ličnog života. Duboko uvređena što je majka njenog verenika, jednog sudskog službenika, tražila od njenih roditelja veliki miraz, ona je 1898. godine raskinula veridbu. Iz Minhena je pisala majci: „O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne žena. Žena ima dosta. Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati da budem slikar, a ne udavača“.

Nažalost, posle četvrte godine Nadežda prekida studije i vraća se u Beograd, jer joj Ministarstvo prosvete ukida stipendiju. Po povratku iz Minhena, u avgustu 1903, Nadežda je zajedno s Branislavom Nušićem u sali „Kolarca“ osnovala Kolo srpskih sestara i organizovala tada najveći ženski miting u Srbiji. Naime, slikajući u Topčideru u društvu Delfe Ivanić, sluša od nje o neuspelom makedonskom ustanku, mučenjima, vešanjima i proterivanju. Nadežda i Delfa odlučuju da pomognu unesrećenima, svoje namere izlažu prijateljima i dobijaju podršku Branislava Nušića, Jaše Prodanovića, Andre Nikolića i, naročito, Nadeždinog oca Mite Petrovića. Tako je osnovano Kolo srpskih sestara, a Nadežda je bila njegov prvi sekretar i sama je u ime Udruženja odnela pomoć u Makedoniju, iz koje je izveštavala za beogradsku štampu.

U vreme kad je većina srpskih žena bila nepismena, Srbija je imala slikarku Nadeždu Petrović, ali ona nije imala razumevanje države. Više puta se bezuspešno obraćala Ministarstvu prosvete da joj se omogući napredovanje u službi. Želela je da postane klasna nastavnica crtanja, što bi joj, između ostalog, donelo toliko potrebnu povišicu. Uzalud je molila. Jednostavno, nisu osećali bilo kakvu obavezu da pomognu velikoj umetnici, a iznad svega – velikom rodoljubu.

Jedna čudna žena napravila je otisak

Godine 1907. Nadežda je putovala u Beč, a zatim u Veneciju, Veronu, Firencu... Baš u to vreme Austrougarska je objavila aneksiju Bosne i Hercegovine. Nekoliko dana kasnije Nadežda osniva „Odbor Srpkinja“ i saziva miting protiv politike Beča. Obraća se okupljenima: „Sestre i braćo, Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpstva, dvema najlepšim pokrajinama, Bosni i Hercegovini. Namesto da je još onda ostavila narodu slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo... Skinula mu je lance s nogu da bi mu lakše stavila lance oko vrata...“

Novine su pisale o tom Nadeždinom govoru s balkona Narodnog pozorišta: „Jedna čudna žena, mlada, krupna plavuša, napravila je utisak koliko odličnim govorom toliko i pojavom.“

Veoma je aktivna politički, svesna nadolazeće opasnosti od Austrougarske. Piše Ivanu Meštroviću: „Mi smo isuviše žurno izašli sudbonosnim događajima u susret, kod nas je na pragu rat s Vašom carevinom. Čekamo s oduševljenjem kada će prva puška pući. Ja idem takođe na granicu, kao bolničarka, da poslužim otadžbini i da prinesem svoj život ako zatreba. Ja bogme gotovo zaboravih da sam slikarka, politika me toliko obujmila da nemam ni stanka ni sanka, ne mogu da radim, srce mi je prosto raspolućeno od straha i očajanja za svoj rod.“

Godine 1910. Nadežda se obrela u Parizu, gde se upoznala sa delima Matisa i Pikasa, a smatra se da je veliki vajar Roden u njenom ateljeu birao radove za Jesenji salon. Godinu dana kasnije umro joj je otac, te je bila primorana da se vrati u Srbiju, gde je radila u školi.

Fotograf sa umetničkom crtom

Kada je na Balkanu buknuo rat, dobrovoljno se prijavila za bolničarku. Od 1911. do 1915. izgubila je i majku, sestre Anđu i Dragicu i brata Vladimira. Dva puta je na frontu obolela od tifusa.

Prvi balkanski rat unosi novinu u rad Nadežde Petrović. Od žene koja je prvim foto-aparatom kupljenim na studijama u Minhenu beležila detalje iz porodičnog života postala je prva žena ratni fotograf. Slikama s fronta davala je umetničku crtu.

Veliki rat zatekao je Nadeždu u Italiji. Dolazi da bude bolničarka Dunavske divizije. Svako zatišje koristi da slika, a ratno doba je, prema ocenama kritičara, bio njen najplodniji slikarski period. Tad nastaju „Prizren“, „Kosovski božuri“, „Gračanica“, „Vezirov most“. Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici 1915. nakratko odlazi u Skoplje porodici. Ubrzo je upućuju u bolnicu u Valjevu, gde je posle Suvoborske bitke harala epidemija pegavog tifusa. Džon Rid, dopisnik „Metropolitena“, izveštavao je da „ulice Valjeva predstavljaju aveniju bolnica“. Krajem marta 1915. godine zaraza je zahvatila i Nadeždu Petrović. Bolovala je sedam dana i preminula 3. aprila 1915. Poslednje delo koje je naslikala bilo je „Valjevska bolnica“.

Spomen-muzej u Profesorskoj koloniji

Spomen-muzej posvećen Nadeždi Petrović postao je deo Narodnog muzeja 1975. godine zahvaljujući plemenitom daru – legatu Ljubice Luković, sestre Nadežde i Rastka Petrovića, koja je Muzeju zaveštala svu svoju imovinu, uključujući i porodičnu kuću u kojoj je Spomen-muzej otvoren. Osim radova Nadežde Petrović, Ljubica Luković je Muzeju zaveštala i vrednu kolekciju slika iz zbirke Rastka Petrovića, dela domaćih i stranih umetnika, kao i raznorodne umetničke, upotrebne i predmete kulta vanevroposkih kultura koje je Rastko prikupljao, njegova afrička i meksička zbirka. U okviru legata čuvaju se i lični predmeti, porodične fotografije i uspomene iz života ovih značajnih umetnika.

(Espreso / Blic žena)