OŽENIO SRPKINJU PA SE ZBOG SRAMOTE UBIO? Za SULTANA je proglašen na Kosovu, a evo kako je živeo!

Evo ko je bio uspešni sultan Bajazit I, koji se navodno ubio zbog sramote načinjene srpskoj princezi.

Četvrti vladar na tronu Osmanske države bio je sultan Bajazit I, sin sultana Murata I. Sultan Bajazit I rođen je 1360, iste godine kada je njegov otac stupio na presto. Bajazit se ocu pridružio u bici protiv karamanidskih trupa 1387. godine. Bio je brz i poletan vojnik. Ova bitka je bila uspešna, a on je dobio titulu "Jildirim", što znači grom.

Nakon što je njegov otac sultan Murat I stradao u Kosovskoj bici 1389. godine, na bojnom polju ga je ubio čuveni junak Miloš Obilić. U Rumeliji je ostao godinu dana da ubere plodove uspeha bez euforije pobede. Sa velikom političkom veštinom, umesto da uništi Srbiju, sklopio je sporazum sa sinovima kralja koji su poginuli na bojnom polju. Time je osvojio srca Srba, što je nateralo srpski narod da svoju lojalnost vezuje za Osmanlije. Takođe, oženio je princezu Oliveru, ćerku kneza Lazara.

Veliki trijumf

Napredovanje Osmanlija u Evropi izazvalo je nemir, a Sigismund od Češke, koji je u tom periodu bio kralj Ugarske, zatražio je pomoć od pape. Potom je organizovana vojska od 130.000 krstaša, koju su činili mađarski, francuski, engleski, poljski, nemački, španski, mletački, rodovski i vlaški vojnici

Oko 60.000 regruta vojske bili su mađarski vojnici. Teutonski vitezovi, Norveška, Škotska i male italijanske države pridružile su se korpusu sa simboličnim trupama. Vojska je imala za cilj da oduzme Jerusalim od Mameluka pored proterivanja Osmanlija iz Rumelije.

Dana 25. septembra 1396. godine, osmanske trupe (pošto su postali vazali, među osmanskim trupama je bio i srpski odred predvođen knezom Stefanom Lazarevićem) su uhvatile ugarsku vojsku u zamku, takozvanom taktikom polumeseca, i pobedile je. Ugarski kralj Žigmund i Henri IV, kralj Engleske, su uspeli da pobegnu. Osmanlije su zaplenile 70 velikih brodova koja su - natovarena municijom - poslali Mlečani.

Vest o porazu krstaša odjeknula je kao bomba u Evropi. Za zarobljenike je uzeta visoka spasonosna otkupnina. Sultan Bajazit je priredio banket poslednjeg dana za ove zarobljenike, koji su se zakleli da više nikada neće povući mač protiv njega. Najpoznatiji od 27 francuskih plemića među zarobljenicima bio je Žan San Peur (Žan Neustrašivi), sin ujaka francuskog kralja. Sultan Bajazit I imao je najveće poverenje u sebe i rekao: "Vraćam vam ovu zakletvu. Idi, skupi vojsku i opet napred na mene. I daj mi priliku da povratim slavu pobede!"

Pobeda je u islamskom svetu dočekana sa oduševljenjem. U svojoj čestitki sultanu Bajazitu, abasidski kalif ga je oslovio sa Sultan-ı Iklim-i Rum (Sultan zemlje Rimljana, misleći na Anadoliju i Rumeliju).

Širenje na istok

Iskoristivši sultanov boravak u Evropi, male kneževine u Anadoliji su sklopili savez protiv Osmanlija pod vođstvom Karamanida. Ali su im napori bili bezuspešni. Sultan Bajazit je osvojio zemlje Sarukhanida, Ajdinida, Germijanida, Hamidida, Isfendijarida i Menteze. Takođe je pobedio Ali Bega od Karamanida, muža svoje sestre.

Nakon zemlje Karamanida, osvojene su zemlje kneževine Kadi Burhanedin. Osmanske granice, zajedno sa regionom između Sredozemnog i Crnog mora, sada su se protezale do Eufrata. Tako se anadolsko jedinstvo uspostavilo po prvi put od vladavine Seldžuka.

Odnos sa Vizantijom

Sultan Bajazit, zbog čestih nemira na istoku, nije imao naglašene pretenzije na Vizantijsko carstvo, ali su oni ipak sklapali saveze sa krstašima. Sultan je četiri puta opsedao vizantijske zemlje. Svaka opsada je prekidana zbog pretnji koje su dolazile sa drugih strana.

Tokom četvrte opsade grada od strane sultana 1400. godine, pad Carigrada bio je pitanje vremena. Posle bitke kod Nikopolja nijedan hrišćanski vladar nije dolazio u pomoć Vizantijskom carstvu, ali im je pristigla jedna neočekivana pomoć.

Bio je to Tamerlan, poznat i kao Hromi Timur, vladar mongolskog porekla koji je zauzeo presto Čagatajskog kanata težeći da ponovo uspostavi imperiju Džingis-kana.

Tamerlan je izvršio invaziju na Turkestan i današnje Iran, Irak i Siriju. Kara Jusuf, vladar države Kara Kojunlu (na teritoriji današnjeg Iraka), i Ahmad Džalair, vladar Džalairidskog sultanata, pobegli su i sklonili se kod sultana Bajazita I. Timur je zahtevao da mu Bajazit pošalje ova dva vladara nazad, zajedno sa jednim od svojih sinova koji bi bio talac, kao i da se istočna Anadolija vrati bivšim vlasnicima.

Sultan je odbio ove zahteve. Mislio je da će Timura više zanimati osvajanje Indije i Kine i da se više neće vraćati u Anadoliju.

Međutim, sultanovo odbijanje je bio povod za Tamerlana da povede rat protiv Bajazita. Pridružili su mu se bivši anadolski begovi.

Ušao je u Anadoliju 1400, ali nije napredovao dalje.

Bitka kod Angore i kraj puta

Hromi Timur je iscrpljivao svog neprijatelja terajući ga da se sa vojskom kreće po zemlji. Dve vojske su se sukobile 28. jula 1402. na ravnici Čubuk kod Angore, današnje Ankare.

Umorni i žedni osmanski vojnici su se nevoljno borili. Ipak, osmanski konjanici su iznenadnim napadom u jednoj bici pobedili neprijatelja. Timur je tada izveo rezervne trupe i 32 oklopna slona. Osmanski konji, koji nikada ranije nisu videli slona, bili su zaprepašćeni.

Tada su Karatatari promenili stranu, a levi bok osmanske vojske se srušio. Kada su vojnici starih anadolskih kneževina videli svoje begove na drugoj strani, i oni su stali na stranu Timurovih snaga. Ove izdaje su bile katastrofa za sultana Bajazita. Savetnici su mu govorili da se povuče. Ali sultan nije prihvatio ovaj savet.

Prinčevi Sulejman i Mehmed su se, po savetu svog oca, povukli kako bi spasli svoje vojnike. I trupe sultanovog devera, srpskog kralja Stefana Lazarevića, su se povukle. Sultanu je rečeno da mu je to poslednja prilika da pobegne. On je odgovorio da bi radije da se bori.

Sultan Bajazit je tokom bitke pao sa konja.

Timur je slao pisma vladarima Evrope i hvalio se kako je zarobio čoveka koji ih je pobedio.

Bajazitova smrt

Timur je u početku poštovao zarobljenog vladara. Vodio ga je sa sobom gde god je išao po Anadoliji. Čak se i orodio s njim kada je Mehmedovu ćerku udao za jednog od svojih unuka. Međutim, nekadašnjim begovima je vratio anadolske bejlike. Osmansku riznicu je opljačkao, kao i gradove kojima je vojska prolazila. Bursa i Iznik su zapaljeni.

Prava katastrofa nije bio gubitak rata već sultanovo zarobljeništvo. Da se ​​sultan povukao, Timuru bi bilo teško da prođe reku Sakariju. A onda kada bi se, za nekoliko godina, povukao, Bajazit bi mogao da nadoknadi gubitke. Bajazitov sin Mehmed, je pokušao da spase oca. Međutim, ljudi koji su kopali tunel ispod sultanove lokacije uhvaćeni su, zbog čega je Timur pojačao mere bezbednosti.

Za priče da je Tamerlan sultana vodio svuda u kavezu na koji bi stao tokom javnih obraćanja, a njegovu ženu, srpsku princezu Oliveru, učinio sluškinjom koja mu donosi pehar sa pićem, ne postoje pisani dokazi.

Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri. Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. zahvaljujući poslanstvu koje je njen brat Stefan Lazarević, sada već despot, poslao Tamerlanu. Vratila se u Srbiju 1403. godine i nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Sve do njegove smrti, bila mu je verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj.

(Espreso / Stil)