28. JUNA SVE DEVOJKE TREBA DA ISPOŠTUJU 1 OBIČAJ: Verovanje za VIDOVDAN kaže da će na TAJ NAČIN naći BUDUĆEG MUŽA

Vidovdan, kao državni praznik, obeležava se radno, u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389. godine

Vidovdan je praznik koji je nastao u čast starog slovenskog boga Svetovida, u kog su naši preci verovali pre primanja hrišćanstva. U narodnim predanjima, Svetovid leči od očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju, pa se Vidovdan smatra i praznikom koji “otvara oči”.

Zbog svevideće moći ovog staroslovenskog božanstva Vidovdan važi za dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka ili vidovčica.

Jedan vekovima star ritual izvodio se upravo u noći pre Vidovdana. Naime, veruje se da vidova trava, koja se od davnina smatrala biljkom za gatanje, devojkama u san dovodi budućeg muža. Ali, i udate žene trebalo bi da oprobaju trik sa vidovom travom.

Pošto oko Vidovdana rastu dve vrste travčica: vidovčica – jakocrvenog i malog cveta i modra vida, sličnog cveta. Treba ih pronaći obe, ubrati i staviti pod jastuk.

Udate žene, šta sanjaju te noći to će im se i desiti.

Međutim, za devojke važi drugo verovanje. One bi trebale vidovu travu, parče hleba i malo soli da stave pod jastuk. Pre nego što legnu, treba da izgovore:

"Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san."

Vidova trava pomoći će mladim neudatim devojkama da kroz vrlo kratko vreme upoznaju budućeg muža.

Pre spavanja, izgovorite: "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak."

Te devojke, kako se veruje, će već u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.

Jedna verzija ove bajalice spominje i detelinu sa četiri lista: “Ako je daleko – evo mu detelina od četiri krila neka k’ meni doleti”.

Takođe, veruje se da na Vidovdan treba ustati pre zore i, gledajući prema Suncu, reći: “Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!”

Na Vidovdan “se valja” da se svaki član domaćinstva u zoru umije vodom vidovkom, za koju se veruje da može da isceli mnoge rane i bolesti. U selima pod Fruškom gorom, na primer, na praznik izjutra seljaci su se umivali rosom i pri tome govorili: “Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio.”

Na Vidovdan se gleda i kakvo je vreme:

Ako ovog dana bude vedro, svu odeću treba izneti napolje da se provetri i napuni dobrom energijom. Ako bude oblačno, potrebno je prekrstiti oblake, pa će i kiša koja padne biti blagotvorna i dobra za useve.

Tek 1892. godine Srpska pravoslavna crkva je Vidovdan prvi put unela kao praznik u svoje kalendare, stavljajući ga u zagradu iza proroka Amosa i kneza Lazara, čije je kultove negovala. Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova, Kosovski boj, odigrao na Vidovdan 1389. godine, prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.

Stari vole da pričaju i tako oživljavaju sećanja na kneza Lazara i junake poginule na Kosovu. U nekim krajevima se zadržao običaj da se ostaje budan kako bi se gledalo u reke koje, tačno u ponoć, postanu crvene u znak sećanja na mnoge srpske borce, od Kosova do danas, koji su pali u borbi za otadžbinu.

Na ovaj dan se ne igra i ne peva u znak poštovanja prema mrtvima.

Na Vidovdan se izbegava svaki rad. Sa druge strane, “valja se” da se jede zrelo voće. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem – da se vidi i izbroji ko je koliko u prethodnoj godini postigao.

(Espreso/Magazin Novosti/Nportal)