PILOTI ČIJA SU SRCA BILA JAČA I OD NATO: Iako im država nije dala ništa, opet bi poleteli gore DA NAS BRANE!

Država do danas nije pokazala nimalo brižan i pošten odnos prema pilotima koji su se borili tokom NATO agresije 1999. Niko od njih nije dobio zlatni letački znak. A on je, kažu upućeni, ono što je zlatna olimpijska medalja za sportiste.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

- Ako nisu ispunili kriterijume za dobijanje, kakve su onda te norme i koji su to kriterijumi? Šta bi još trebalo da urade, jer su preživeli u direktnom vazdušnom ratnom sukobu, pa da im na džepu zasija njihov znak? A da je bruka neviđena, zlatni letački znak nije posthumno dodeljen ni poginulim pilotima - pukovniku Milenku Pavloviću, potpukovniku Životi Đuriću i majoru Zoranu Radosavljeviću.

Možda i oni treba da ispune neke dodatne kriterijume, iako su izgubili i svoj život izvršavajući postavljene zadatke. Samo, kako da im jave, pitao se gorko jedan komentator još pre jednu deceniju.

Do danas, poznato je jedino da je pilotu Milenku Pavloviću posthumno dodeljen zlatni letački znak.

Potpukovnik Nebojša - Keša Nikolić poleteo je prvog dana bombardovanja u 20.37, sa vojnog aerodroma u Batajnici.

+ Kad sam dobio dozvolu za poletanje, krenuo sam prema severu i registrovao da je instrument za pokazivanje kursa bio neispravan. Pošto sam bio u snopu njihovih radara još prilikom uzletanja, naglim penjanjem sam hteo da se približim nekom avionu iz formacije. Tada sam bio pogođen. Katapultirao sam se i spustio kod Titela, gde su me našle kolege, pukovnik Aleksa Milanović i potpukovnik Srđan Jovanović i vratili me na aerodrom – kaže Nikolić.

Odmah posle rata završio je Generalštabnu školu i postavljen za zamenika direktora remontnog zavoda „Moma Stanojlović”, da bi 2005. bio penzionisan.

- Dane provodim praveći mamce za udice kako bih potisnuo gnev, razočaranje, čak i ljutnju. Ali, tako to biva kod nas, i šta je - tu je - rekao je jednom prilikom novinarima ovaj pukovnik u penziji.

Zbog nedodeljivanja zlatnog letačkog znaka pisao je i bivšem komandantu ratne avijacije, ali pismo nije poslao. Zaključio je da su krivci na položajima višim od generala. Ali, ostao je dokument:

- Poštovani gospodine generale, jedan sam od nekoliko pilota koji su poneti patriotizmom i moralom, sa neispravnim aparatima poleteli u noći 24. marta ‘99. godine, pokušavajući nemoguće – da spreče bestijalno bombardovanje naše zemlje. Tom prilikom sam bio oboren, i na svoju ličnu sreću, preživeo tragediju. Odlikovan sam ordenom za hrabrost. U penziju sam otišao veoma nezadovoljan kao čovek, profesionalac i pilot-lovac, jer mi zlatni letački znak nije dodeljen, iako sam podnosio zahtev nekoliko puta…

U penziju su ne mnogo posle rata otišli i danas pokojni pukovnik Slobodan Perić, Ljubiša – Bata Kulačin, Predrag – Grof Milutinović, Boro Zoraja, Emeti Abdul, pokojni Ilja Arizanov…