"ŽENA UVEK MOŽE DA NAPUSTI NASILNOG PARTNERA" I OSTALE ZABLUDE: Za 19 nedelja ubijeno 17 žena, NE SMEMO DA ŽMURIMO

Slavimo žene, poštujmo žene, slušajmo ih pažljivo, one su naše majke i sestre. Sve ovo ne smeju da budu samo fraze, a gotovo da je sve u tom smislu uzelo maha. Jedna nedelja - jedna ubijena žena.

Za samo 19 nedelja otkako je nova 2023. godina počela, ubijeno je 17 žena. Sve ispričane priče, apeli, na sve one koji su trebali da reaguju, očigledno nisu.

Juče se ugasio još jedan mladi život, ubijena je devojka (26) u svom salonu od strane bivšeg partnera koji je imao zabranu prilaska.

U proteklih par meseci ubijeno je 17 žena, među kojima je jedna devojčica (2).

Nakon svake žrtve postavljamo pitanje - ima li kraja i zašto nema?

Autonomni ženski centar godinama se bavi prevencijom nasilja, ukazivanjem na modele potencijalnih i registrovanih nasilja, ali i pomažu ženama da se izvuku iz kandži nasilnika, kako bi pre svega sačuvale svoj i život svoje dece, ali i kako bi im pružile prihološku pomoć u cilju nastavka normalne svakodnevnice.

U ,,Priručniku za rad sa ženama sa traumom muškog nasilja – feministički pristup” koji je izdao Autonomni ženski centar 2008. godine navodi se veliki broj stavova koji vladaju u društvu, a koji su u najmanju ruku pogrešni:

Mit: Nasilje je privatna stvar žene

Činjenica: Nasilje nije privatna stvar porodice niti lična stvar žene. Ova predrasuda omogućava tajnost nasilja, čini ga tabuom koji one koje ga trpe izoluje, a one koji znaju da se nasilje događa sprečava da reaguju. Nasilje u porodici je krivično delo, kršenje ženskih ljudskih prava i ozbiljan društveni problem.

Mit: Žena je kriva za nasilje koje je preživela i sama ga provocira svojim izgledom i ponašanjem

Činjenica: Ova predrasuda se zasniva na pretpostavci da se muškarci ponašaju nasilno kada su izazvani i da, ako je žena pretučena ili silovana, mora da je nešto učinila da to ,,zasluži''. Iz ovoga stoji pretpostavka da muškarac ima pravo da kažnjava ženu i decu, da su ona njegovo vlasništvo i da, ako nešto ne učine ili učine nešto što on iz bilo kog svog razloga ne odobrava, on ima pravo na nasilje nad njima. Većina žena koje preživljavaju nasilje čine sve da smire partnera u izbegnu nasilje. Niko ne želi i ne traži nasilje i niko ne zaslužuje da bude zlostavljan bez obzira na to šta kaže ili uradi. Krivica i odgovornost za nasilje je uvek nasilnikova.

Mit: Žene biraju nasilne partnere zbog toga što im se takav odnos sviđa

Činjenica: Žene ne vole nasilje i ne žele nasilje. Kada su birale partnera, žene nisu birale nasilnika. Međutim, često sa njima ostaju dugo iz brojnih razloga, a jedan od njih svakako nije taj da im se nasilje sviđa. Teza da su žene mazohiskinje i da od nasilja imaju neku ,,dobit'' čim ostaju u njemu ima za posledicu prebacivanje odgovornosti za nasilje sa počinilaca nasilja na žene.

Mnoge žene koje su preživele nasilje napuštaju nasilne partnere. I kada to učine, većina ne ulazi u odnose sa drugim nasilnicima. Nasilje u partnerskim odnosima je veoma učestao fenomen 1 velika je verovatnoća da se dogodi, a pored toga žene mogu neprepoznavati dinamiku nasilja i mehanizme kontrole tumačiti kao brigu i pažnju, tako da ée jedan deo žena imati ponovo nasilne partnere. To su žene koje često na SOS telefonu srećemo jer ée se ponovo obratiti kako bi dobile podršku da uspostave nasiljem narušavano samopoštovanje, psihološke i telesne granice i autonomiju.

Mit: Žena uvek može da napusti nasilnog partnera

Činjenica: Ova predrasuda polazi od pretpostavke da žena ima kontrolu nad nasiljem koje preživljava i da je, prema tome, odgovorna i za njegovo nastavljanje ili prekidanje. Međutim, znamo da su brojni razlozi koji je u nasilnom odnosu zadržavaju. Činjenica je da kada žena žrtva nasilja donese odluku da napusti nasilnog partnera i preduzme neke akcije u tom pravcu (podnese tužbu za razvod braka, saopšti mu da želi da prekine odnos sa njim ili nađe posao) nasilje često eskalira, postaje intenzivnije i brutalnije zbog pokušaja nasilnika da zadrži moć i održi kontrolu nad njom. Rizik da će žena biti ubijena povećava se nekoliko puta . Zbog toga je važno obratiti pažnju na obezbeđivanje sigurnog okruženja za ženu u ovom periodu. Nekada nasilje zaista i prestaje prekidanjem odnosa, nekada samo menja oblik (na primer, iz seksualnog i fizičkog u psihološko i ekonomsko), ali svaki put u prekidanju odnosa sa nasilnikom potrebna je povećana budnost i opreznost u ovom procesu.

Mit: Pretnja i uvreda nisu nasilje

Činjenica: Pretnje i vređanje su oblici psihološkog ili emocionalnog nasilja. Oni doprinose uspostavljanju mehanizma moći i kontrole i održavanju nasilja, izazivaju strah i umanjuju mogućnost žrtve da se suprotstavi. Predrasuda je da psihološko nasilje nije tako ozbiljno kao drugi oblici nasilja. Ne postoji lakše i teže nasilje, svi oblici nasilja imaju ozbiljne posledice na zdravlje i život žena. Pogrešno je umanjivati težinu posledica nekih vrsta nasilja. Iskustvo mnogih žena je da kao jedan od najtežih oblika nasilja doživljavaju upravo psihološko nasilje.

Mit: Fizičko ili seksualno nasilje u partnerskim odnosima se obično dešava samo jednom

Činjenica: Fizičko i seksualno nasilje muškarca prema ženi u partnerskom odnosu deo je kompleksnog mehanizma moći kontrole koje nasilnik primenjuje, najčešće se ponavlja i vremenom postaje intenzivnije i brutalnije. Po pravilu se ovi oblici nasilja ne javljaju sami i prate ih psihološko i/ili ekonomsko nasilje.

Mit: Nasilje u porodici nije pravi zločin

Činjenica: Nasilje nije ravnopravna razmena argumenata i mišljenja, diskusija ili privremeni nesporazum, već krivično delo. To je situacija u kojoj jedna strana ima više moći (smatra se ,,glavom porodice", donosi sve odluke, ima kontrolu nad finansijama, fizički je jaća, ima veči društveni status itd.), a druga strah da se suprotstavi ili da bilo šta uradi. Nasilje je zloupotreba moći da bi se postigla kontrola nad mišljenjem, osećanjima, ponašanjem, telom i životom žene. Nasilje u porodici je krivično delo koje često dovodi do ozbiljnih zdravstvenih, emocionalnih i društvenih problema svih članova porodice.

Mit: Nasilje u porodici je posledica ,,naleta besa''

Činjenica: Nasilno ponašanje je izbor. Nasilnici ovakvo ponašanje koriste kao tehniku kontrolisanja druge osobe. Nasilje u porodici je povezano upravo sa upotrebom kontrole od strane nasilnika, a ne sa njihovim gubljenjem kontrole.

Nasilno ponašanje je namerno i svesno ponašanje, a ne gubitak kontrole ili uračunljivosti. Usmereno je ka konkretnoj osobi. Nasilnik se obično ne ponaša nasilno prema svom šefu, prijatelju ili ljudima koje sreće na ulici. Nasilje je često brižljivo planirano, a strategije koje nasilnik koristi su u vezi sa ciljem koji zeli da ostvari (manipulacija decom, prisvajanje imovine, ucene). NIje retko da nasilnik tuče ženu pazeći da je udara tamo gde neće ostati tragovi, gde neće biti vidljivih dokaza njegovog ponašanja.

Mit : Nasilje u porodici je posledica alkoholizma

Činjenica: lako osoba pod dejstvom alkohola češče pokazuje nasilno ponašanje, alkohol je samo sredstvo koje olakšava ispoljavanje nasilništva, a ne njegov uzrok. Mnogi alkoholičari nisu nasilni. Činjenica da su mnogi nasilnici takođe i alkoholičari ne ukazuje na to da je alkohol uzrok nasilja. Mnogi nasilnici Koriste pijanstvo Kao izgovor za svoje nasilničko ponašanje i kao argument da ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke učinjene u pijanom stanju. Nasilje nad ženama postoji sa ili bez alkoholizma. Prolazak nasilnika kroz program lečenja zavisnosti od alkohola (ili droga) nije nikakva garancija da ce on prestati da vrši nasilje.

Mit: Nasilnici pate od neke vrste psihičkog poremećaja

Činjenica: Predrasuda je da su nasilnici psihički izmenjeni pojedinci. Ova predrasuda oslobađa nasilnika odgovornosti za svoje postupke, a takođe i stigmatizira osobe koje imaju neki psihički problem. Istraživanja, naprotiv, ukazuju na to da među nasilnicima ima jednak broj osoba sa psihičkim problemima kao u opštoj populaciji. Većina nasilnika dobro funkcioniše u svojoj drustvenoj i profesionalnoj sredini.

Mit: Nasilnike možemo prepoznati na prvi pogled

Činjenica: Nasilnici najčesce nisu nasilni u kontaktu sa ostalim ljudima, već biraju da budu nasilni prema svojim partnerkama na načine na koje nikada ne bi tretirali druge. Ne postoji nikakva speciicna karakteristika po kojoj bi se prepoznalo da je neko nasilan.

Mit: Nasilje u porodici se dešava samo među nisko obrazovanima i siromašnima

Činjenica: Nasilje u porodici se dešava u svim vrstama porodica. Nasilnici i žrtve nasilja u porodici mogu bilo koje klase, rase, socio-ekonomskog ili etničkog porekla, kulture, religije, obrazovanja, profesije, seksualne orijentacije i godina. Žene koje preživljavaju nasilje, a imaju više novca ili su višeg obrazovanja, obično imaju i više resursa na raspolaganju, dok siromašnije žene koriste više javnih resursa (policija, centri za socijalni rad), pa su zato i vidljivije. Pored toga, nasilje je u obrazovanijim i imućnijim porodicama više skrivana tajna.

Mit: Žena treba da ostane sa nasilnikom zbog dece

Činjenica: Čak i u situacijama kada nasilnik ne vrši direktno nasilje nad decom, deca su u večini slučajeva svedoci nasilja, prisutna su kada se nasilje događa, znaju za nasilje nad svojom majkom i žive sa posledicama. To jeste nasilje nad decom i štetno je za njihov emotivni, socijalni i intelektualni razvoj. U ovim okolnostima deca su u većem riziku od zanemarivanja i fizičkog, seksualnog ili ekonomskog zlostavljanja. Takođe, često je prisutna i pojava međugeneracijskog prenosa nasilja - deca od odraslih uče i usvajaju nasilne obrasce ponašanja (češče su to dečaci), ili pasivne obrasce ponašanja uz koje ide nisko samopoštovanje i poslušnost (češče su to devojčice).

Mit: Žene su, kao majke, krive ako nasilnik zlostavlja decu

Činjenica: Društvena očekivanja od žene su da je ona ta koja neguje i brine o deci. Majke čija su deca zlostavljana su najčešče i same izložene nasilju od strane istog nasilnika (uglavnom oca ili očuha dece). Kada su deca zlostavljana, okolina i institucije društva često ne uzimaju u obzir i zlostavljanje njihove majke, već ih ona interesuje samo kao osoba koja snosi odgovornost za brigu o deci. Tako dolazi do toga da se na nju prenosi odgovornost i za ono što je počinio nasilnik. Odgovornost za nasilje je uvek na onome koji nasilje vrši.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36

Na SOS telefonu kao i u individualnim konsultacijama rade specijalno edukovane konsultantkinje za rad sa ženama koje su preživele traumu muškog nasilja i imaju višegodišnje iskustvo u ovoj oblasti. Podrška ženama kroz konsultacije ima za cilj osnaživanje žena da izađu iz situacije nasilja. Razgovori na SOS telefonu mogu biti anonimni.

Konsultantkinje se rukovode osnovnim principima, a to je da:

sva ispričana iskustva SOS telefonu i u konsultacijama su poverljiva

veruje se iskazu žena koje su preživele nasilje

žena nije kriva za nasilje koje je preživela

nasilnik je odgovoran za nasilje

nasilnikova je krivica i sramota

Konsultantkinje podržavaju žene:

da prave sigurnosni plan ukoliko su u opasnim situacijama

da znaju koje institucije im mogu ponuditi koju vrstu podrške

da izađu iz logike žrtve i ćutanja i budu proaktivne u procesu izlaženja iz nasilja

da postave granice prema nasilju

da razrade svoja traumatska iskustva i osnaže svoje pozitivne osobine

da veruju sebi i ponovo zavole sebe

da razmotre moguće izbore i izaberu kako žele da žive

(Espreso)