PITALI SMO RODITELJE KAKO SU DECI OBJASNILI ŠTA SE DOGODILO U ŠKOLI NA VRAČARU: Jedno je svima ZAJEDNIČKO!

Dva masakra koja su se dogodila prethodne nedelje, duboko su potresla Srbiju. Još uvek nismo prihvatili ono što se desilo u OŠ "Vladislav Ribnikar", kada je U.B. počinio sledeće masovno ubistvo sledećeg dana.

Sve to nismo odbolovali, a šetajući ulicama Beograda, oseća se nemir. Čak ni oni koji nisu izveštavali, nisu bili u blizini kada su se tragedije dogodile, saginju glavu. U Beogradu, ali i u ostatku zemlje je muk.

Kada je sve trebalo da stane, nije stalo, ali je najteži zadatak svakako bio ispred roditelja koji su sve ovo morali da objašnjavaju svojim mališanima.

Ni sami nisu shvatili šta se zapravo desilo, a već je pred njima bilo bezbroj pitanja na koja mnogi nisu imali odgovor. Ima i dece koja još uvek ne žele da razgovaraju o tome, neki potiskuju, a neki klinci samo imaju osećaj da je sve to daleko od njih, govorili su psiholozi i psihijatri prethodnih dana.

Najteže je, ipak, deci koja bi sutra trebalo da se vrate u školske klupe, baš tamo gde je masakr počeo.

Mi smo razgovarali sa roditeljima iz našeg okruženja koji su za Espreso rekli šta im je u svemu ovome najteže palo, da li deca znaju šta se dogodilo, da li postavljaju pitanja i da li su oni kao roditelji smogli snage da im najblaže objasne sve što se oko njih dogodilo.

Svi su želeli da svoje zapažanje podele anonimno.

Jedan tata podelio je sa nama šta misli o svemu ovome i kako su njegova deca prihvatila celu situaciju, a čiji mališani pohađaju niže razrede Osnovne škole.

- Nezapamćena tragedija u OŠ "Vladislav Ribnikar", pored celokupne javnosti, zatekla je i pedijatre, psihologe i psihijatre, a pogotovo nas roditelje. Mislili smo da je škola najbezbrižnije mesto za decu, gde stiču preko potrebno obrazovanje i kroz igru socijalizuju se u društvu, ali ispostavilo se da nije baš tako. Usled poremećenog sistema vrednosti u društvu i povećanih incidenata po školama širom Srbije, pogotovo u poslednjih godinu dana, znali smo da će se kad-tad nešto strašno dogoditi, ali ni u snu nešto ovako što se može videti samo "tamo negde daleko". Kada su stručne osobe u raznim ustanovama i školama ostale bez teksta u vezi ove tragedije, kako tek onda mi, roditelji, da objasnimo svojoj deci šta se zapravo desilo? Pokušali smo više puta, pokrenuli razgovor na tu temu, ali nekako nam se čini da nismo doprli do njih. Znaju da se nešto strašno desilo, jednostavno se o tome priča na svakom koraku, međutim nekako stičemo utisak kako ne shvataju prave razmere tragedije. Potpuno odsustvo realnosti. Nije im bilo jasno zašto je to uradio, kako je mogao tek tako iz čistog mira da povredi drugare/drugarice iz odeljenja, da li to može da se dogodi i u njihovoj školi, šta treba da rade u tom slučaju... Pokušali smo da im objasnimo suštinu, a ne da prepričavamo šta se desilo. Očigledno je da ćemo u narednom periodu s vremena na vreme voditi ove razgovore, a najviše ćemo se ipak osloniti na školske psihologe koji će, verujemo posle svega, dobiti pojačanje i napraviti plan delovanja u smislu preventive, rekao je naš sagovornik.

Majka iz Niša koja ima devojčicu u sedmom razredu i dečaka koji je u nižem razredu Osnovne škole, podelila je sa nama kako je ona objasnila deci celu situaciju, obzirom da se ovo nije dogodilo u njihovom gradu, ali deca pričaju o tome u školi i svesni su svega što se desilo.

- Jesmo pričali, deca su se više bazirala na to da je on bio maltretiran i da je zato tako reagovao, pa smo više pričali o razlici između šale i maltretiranja. Da treba da nam priča sve, da se ništa ne krije. Nisam je pitala šta im je rečeno u školi. Dečak nije ništa pitao, ali smo i sa njim na isti način pričali, više uopšteno i kako se šta rešava. Oni su mali pa sam mu pričala kako da se ponaša kad budu imali minut ćutanja.

- Sve u svemu, više smo uopšteno pričali nego o konkretnoj situaciji, ali su oboje bili prisutni kad smo pričali o tome, kako nema opravdanja za tako nešto, da se svaki problem može rešiti razgovorom i da je bitno da nam sve kažu. Napomenuli smo im i da ne gledaju međusobno ko je kakav đak, ko je bolji, ko šta ima i kako žive, već da se druže i da ne učestvuju u šali koja prelazi granice i pretvara se u vršnjačko nasilje. Nismo mnogo razgovarali o konkretnoj situaciji, jer nisu ni pitali, ali sam iz razgovora zaključila da su deca međusobno komentarisala da je bio maltretiran i zlostavljan pa je pukao, zaključila je.

Majka sa Uba, koja ima troje dece, a najstariji među njima ima 10 godina, podelila je svoje iskustvo sa čitaocima Espresa i kako je učiteljica reagovala u celoj situaciji.

- On je video da smo upalili televizor i nešto gledamo, pa me je zamolio da mu objasnim. Rekla sam mu da je neki dečak pucao na svoje drugare, a on je na to odmah rekao "on nije normalan". Kasnije sam sela sa njim da razgovaram o svemu. Objasnila sam mu da ovo nije normalno ponašanje, da niko ne sme nikoga da povredi ni zbog čega. Da ako dobije keca nije kriv ni nastavnik, ni drugari, već on jer nije učio. Isto tako sam mu rekla i da je svaka ocena za đaka i da se sve da srediti i popraviti. On je sve to znao i pre ovoga, a na sve što je čuo o ovom slučaju je rekao da dečak koji je pucao nije normalan. Kasnije su u školi sa učiteljicom razgovarali. Ona im je objasnila šta se desilo, kako to nije dobro, kako treba da se obrate njoj, direktoru ili roditeljima ako imaju neki problem. Pitala ih je da li imaju neki problem, niko se nije požalio. Kasnije mi je sin rekao da mu je "muka" jer deca o tome pričaju u školi svaki dan, a kada sam ga pitala šta pričaju on je rekao - svi se plaše, svi govore da je ovo strašno. Nijedno dete u njegovom odeljenju nije podržalo ovaj zločin, svi su u strahu i shvataju da je ovo nešto strašno. Mislim da su roditelji u ovom slučaju uradili odličan posao, kao i učiteljica, zaključila je naša sagovornica.

Još jedna mama bila je voljna da podeli sa nama kako oseća povodom cele situacije, koliko joj je bilo teško da razgovara sa njima i da li oni iako su nižim razredima Osnovne škole, znaju šta se poslednjih dana dešava u Srbiji. Ona nam je malo bliže objasnila kako je 3. maj izgleda u njihovom domu.

- Nisam se videla sa decom dok nisam taj dan došla sa posla. Oni su već do tada čuli šta se desilo. Ćerka mi ima osam i po godina i drugi je razred Osnovne škole, dok je sin još uvek u predškolskom. U vrtiću nisu o tome toliko pričali tog dana, ali jesu dan posle. Sin (7) nije mnogo komentarisao, ali mi je sledećeg jutra postavio pitanje, šta ako se taj dečak opet pojavi i istakao da se plaši da ga ne sretne. Sa ćerkom koja je već bila upoznata sa događajem, pričala sam svaki dan. Sama je imala potrebu da postavi milion pitanja, ali je prvo bilo: Pobogu, zašto je takvu odvratnu stvar uradio zbog jedne jedinice? I sama je konstatovala kroz priču da "njegov mozak nije zdrav" i pitala se zašto roditelji nisu ništa uradili. Kroz našu priču da roditelji uvek moraju deci da pruže pažnju i ljubav i da na vreme reaguju, prisetila se svih stvari kada smo reagovali na pravi način, bilo da je njih neko zadirkivao ili da su oni pogrešili, kazala je naša sagovornica.

Sagovornica nam je bila i majka tinejdžerke i odraslog momka. Njihova osećanja ne razlikuju se mnogo, ali način na koji ih iskazuju - znatno. Ova majka ukazala nam je na to da nije teško objasniti samo deci mlađe dobi i da je sa tinejdžerima koji bi da menjaju svet, posebno teško.

- Imam ćerku koja će uskoro da napuni 18. godina i sina od 21. godinu. Kažem za nas da smo porodica koja razgovara o lepim i manje lepim temama, ali smo tu da podelimo misli i osećanja. Posle ovog tragičnog događaja, plakali smo i ćutali dva dana. Onda smo suprug i ja postavili pitanje da li žele da razgovaraju o tragediji koje se desila, počela je priču sagovornica i dodala:

- Ćerka je sve vreme kroz suze govorila kako joj je teško, kako bi želela da zagrili te mame i tate čija su deca poginula. Pričala je kako treba da bude smrtno osuđen, kako su svi krivi, kako hoće da ide iz zemlje, kako ne želi da ide u školu. Hoće da izađemo svi na ulice i kažemo kako nam je žao svih nastradalih. Slušala sam je bez prekida, zagrlila i poljubila. Rekla sam da je u redu što sve to oseća, da sam uz nju i da i mene obuzimaju iste emocije . Puno smo pričale o Bogu, o veri, crkvi... sve je pomešano kod nje. Tako je sa decom i kad je sve u najboljem redu, oni su zbunjeni i traže podršku iako ne izgleda uvek tako. Htela je da ode do škole i zapali sveću , to smo i učinile.

Osvrnula se na to koliko je bitno da osluškujemo decu i pratimo njihova razmišljanja, ali da je isto tako važno da podržimo i saslušamo ih kada im je to potrebno, da ništa ne treba siliti i da je potpuno u redu ako dete ne želi da priča u datom momentu.

- Pričamo i dalje, nema kraja priči, osluškivanju i posmatranju dece. Sin je stariji , teško je bilo pričati sa njim. Došao je, isplakao se i rekao mi je da će razgovarati sa nama kada bude spreman. Poenta svega je, kako god zvučalo ono što deca izgovore, treba shvatiti ozbiljno, sesti za sto i pričati, nikako usput, jer će se otvoriti samo ako imaju poverenja u nas kao roditelje. Rekla sam da život mora da ide dalje, očekujem još puno pitanja, puno razgovora, ružne i teške priče se dešavaju, ali ako imamo dobru komunikaciju sa decom, sve postaje mnogo lakše.

Podsetimo, 3. maja u OŠ "Vladislav Ribnikar, dečak koji je pohađao sedmi razred doneo je molotovljeve koktele i pištolj u školu, gde je prvo ubio čuvara, a zatim i osmoro svojih drugara, među kojima je bilo sedam devojčica i jedan dečak. Njih šestoro su ranjeni, kao inastavnica istorije. Ministarka zdravlja Danica Grujičić rekla je da jedna devojčica u teškom stanju jer ima neurohiruške povrede.

"Ona je u jako teškom stanju, čini se sve što se može, urađena je dekompresija ono što se moglo, dva iskusna neurohirurga su bila tamo. I dalje činimo sve", rekla je Grujičić govoreći o devojčici ranjenoj u OŠ "Vladislav Ribnikar", koja je na lečenju na Dečjoj klinici u Tiršovoj.

Takođe je za Radio televiziju Srbije izjavila da su životno ugožene devojke koje su u napadu kod Mladenovca i Smedereva zadobile povrede glave, odnosno stomaka. Podsećamo, da je u okolini Mladenovca i Smedereva došlo do masovne pucnjave u kojoj je U.B. ubio 8 ljudi i teško ranio njih 14.

(Espreso)