BOLNA ISPOVEST NATAŠE KOJA JE PROŠLA AGONIJU KROZ KOJU SADA JELENA PROLAZI: Uzeli joj dete, imala da kaže jedno

Priča Jelene Abramović čijeg je sina otac, kako ona tvrdi, bez njenog znanja odveo u Švajcarsku na Veliki petak, mnogim majkama naterala je suze na oči. Kako izgleda život u strahu i bezizlazno bežanje dugo čitavih 6 godina najbolje zna Nataša Matijević Đorđević, majka dvanaestogodišnje Ree koja je pre 10 godina preživljavala pakao.

Zbog nasilja pobegla je sa ćerkicom od muža sa kojim je živela u Hrvatskoj. Ipak, sudovi u Valjevu i Ljigu doneli su odluku da zbog povrede Haške konvencije, Nataša vrati u Zagreb trogodišnju ćerku svom suprugu i ocu deteta Robertu Matijeviću. Tada je počela njena borba.

Presuda je bilo mnogo, ali Nataša je čekala samo jednu. Godinama je iščekivala pozitivan ishod, ali već se činilo da do njega nikada neće doći. Nataša odlučuje da tuži sudiju, koji ubrzo biva smenjen, a na njegovo mesto dolazi izvršni sudija koji prvi traži veštačenje deteta kako bi odredio da li će za Reu odvajanje od majke biti traumatično iskustvo.

- Meni nije jasno kako nijedan psiholog nije učestvovao u tom procesu. Tih 6 godina niko se nije bavio iskrenim pravima deteta i njenom sigurnošću, već su se bavili time kako sam ja otela dete. Kada je doveden izvršni sudija urađeno je veštačenje u Palmotićevoj. Tri dana je bila na testovima i došli su do prirodnog odgovora da bi svako izmeštanje deteta dovelo do traume. Otac je tvrdio da bi joj bilo bolje kod njega, međutim, psihološkinja je iskoristila zanimljivo poređenje. Nije htela da se bavi nikakvim primerima traumatičnih iskustava, već je jednostavno objasnila: "Ako pomerite biljku sa njenog stalnog mesta, ona će prestati da cveta i sutra neće dati plod niti će napredovati". Sudija je gledao najbolji interes deteta i odlučio da se ono zadrži kod majke, a oduzimanje je obustavljeno - priča Nataša za Telegraf.rs.

Ipak, iako je presudu već imala u svojim rukama, nije verovala rečima koje su stajale na papiru. Shvatila je da je dobila bitku tek kada je videla članak u novinama koji je isekla i zalepila na zid svog doma, kako bi je i dan danas sećao na najsrećniji dan.

- Svaki put sam gledala taj papir kada ustanem ujutru. Nisam mogla da verujem 2-3 godine da je to realnost. Ja sam to čitala i čitala, bilo mi je nestvarno - objašnjava nam Nataša.

Kako kaže, nadanje bilo kakvom pozitivnom ishodu nije postojalo jer je prethodnih 6 godina dobijala istu presudu - da omogući detetu da se vrati na poslednje mesto prebivališta u Zagreb, iako je ona bila staratelj u toku brakorazvodne parnice. Informacije koje je imala bile su kontradiktorne, te ni sama nije znala šta može da uradi u tom trenutku. Tada se okrenula instiktima.

- Više se nisam obazirala na pravdu i pravo već na to da zaštitim svoje mladunče. Svako veče sam je gledala i razmišljala možda je ovo poslednje veče da je vidim pored sebe. Nema gde nisam sve bila i onda sam verovala samo svom instiktu, jer vi osetite da ne bi bilo dobro da bude sa drugim roditeljem. Otac je imao samo jednu želju, da oduzme dete majci, ali ne da dete bude zdravo sociološki, psihološki i emotivno. Treba ogroman trud da ono sutra ima pravu porodicu, dečka, muža i život. Ja i te kako brinem da Rea ima dobre odnose sa ocem, ali njoj je već sve jasno, ona je velika devojčica - objašnjava Nataša uz uzdah prisećajući se najtežeg perioda svog života.

U toj situaciji, tvrdi Nataša, prestaju da važe sva pravila i sve postaje nebitno. Jedino što je znala je da ni pod kojim uslovima ne želi da ona ili njena ćerka završe među stranicama crne hronike kao žrtve.

- Samo sam razmišljala koga treba da nađem, predsednika države, Putina ili princa Čarlsa. Za mene nisu postojale granice. Kroz ceo moj slučaj naučila sam da sam moraš svoj život da spasiš jer sistem nažalost kasni - dodaje Reina majka.

Priča nam da od kada je dobila presudu vesti više ne čita. Ipak, kada je čula za priču Jelene Abramović oči su joj se napunile suzama, jer svaka slična situacija u njoj budi traumatična iskustva i buru emocija koje je tada proživljavala.

- Strah je ostao do dana današnjeg i nikada neće proći. Ja sam se samo molila da dođem u Srbiju da me država zaštiti, ali shvatila sam vremenom da samu sebe moram da čuvam. Čovek jača i kroz detinjstvo i kada dete ima zdravu bazu, sutra život može da ga šiba i ono neće pokleknuti. Spremna sam da Jeleni pružim podršku i znam kroz šta prolazi, meni se sada plače kada čujem za takvu situaciju - objašnjava naša sagovornica.

Priznaje da je u najtežim danima imala ljubav i podršku svoje porodice koja je nikada nije napustila, a ženama koje su u sličnoj situaciji poručuje da se okruže toplinom doma i bliskim ljudima koji će im dati vetar u leđa, hrabrost i borbenost da nastave dalje. Kaže da je veoma bitno brzo postupati, jer "kada čovek stavi ruku u vrelu vodu on je odmah povuče, a kada voda postane mlaka, on se navikne na tu toplotu, i više nije spreman da reaguje".

- Čim ustanem pogledam u nebo i zahvalna sam za svoj krevet, dom i slobodu koju imam. Vrlo je teško kada čovek vidi kako neko živi lagodno, a ja sam morala svega da se odreknem. Nisam više imala svoj ego, po ulici su pričali svašta, ali neka me svi grde ako smo moja ćerka i ja žive i zdrave više ništa nije bitno - zaključuje Nataša i tvrdi da je najbitnije okrenuti se svom instiktu, jer samo majka može da proceni na koji način da se bori za svoje mladunče.

Bonus video:

(Espreso / Telegraf)