BILA JE MIS JUGE, MAJKA ŠESTORO DECE, A PRINC JU JE LUDO VOLEO: 1999. skinula krunu i uzela pušku da brani Kosovo

BEOGRAD - Srpska heroina Ljiljana Žikić, kao pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, poginula je u aprilu 1999. godine braneći Kosovo i otadžbinu Srbiju.

Ljiljana Žikić Karađorđević je rođena 9. marta 1957. u Kragujevcu. Pohađala je muzičku i baletsku školu, kao dete je igrala je u pozorištu “Joakim Vujić”, a diplomirala je na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka.

Lepa crnka bila je mis Jugoslavije 1978. godine, imala dva braka i iz njih šestoro dece. Njena deca danas žive u inostranstvu, osim najmlađe ćerke Dine.

Malo je poznato da Ljiljaninoj nestvarnoj lepoti nije mogao da odoli ni sam princ Tomislav Karađorđević. Jedno vreme su živeli na Oplencu, kada je Ljiljana dodala njegovo prezime, što je, prema tvrdnjama bila njegova želja.

Nisu stupili u brak jer princ još nije bio zvanično razveden od princeze Linde.

Pre nego što je otišla u rat na Kosovo 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je isparila, a deca su završila u hraniteljskoj porodici.

No, prema svedočenju Ljiljanine najmlađe ćerke, imali su sreće sa ženom koja im je postala druga mama.

Ljiljana je stradala tako što je upala u zasedu albanskih terorista i poginula u 42. godini života, zajedno sa još dva vojnika.

Bio je prvi april kada je izgubila život kod sela Ljubenić kraj Peći. Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanja odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

Kada je postigla toliko toga u životu, nije mogla da podnese da sedi mirno dok se uništava njena zemlja i stradaju ljudi. Zato je otišla da se bori za svoju otadžbinu.

O njoj se malo šta može pročitati, ali zato živi kroz pesmu koju je sama napisala pred kraj života i u kojoj je maltene opisala sopstvenu smrt pod naslovom

"Braniću Srbiju i kad budem mrtva":

"I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema."

(Espreso/Kurir/Instagram Megdan)