ŠTA ZNAČI BITI ANGAŽOVANA UMETNICA? Irena Ljubanović o fotografiji, FEMINIZMU i pitanjima koja se tiču svih nas

Imajući želju i potrebu da ukažem na probleme potlačenih grupa u Srbiji, dakle žena, radničke klase, LGBTQIA+ ljudi, nacionalnih, verskih, rasnih manjina, zapitala sam se na koji način se borkinje i borci za ljudska prava uključuju u povećanje vidljivosti i poboljšanje pozicije opresiranih.

Ja kao novinarka radim to u okviru tekstova koje pišem, bilo o radnicama i radnicima, poziciji žena, LGBTQIA+ zajednice. Mediji daju širok prostor za takvo isveštavanje i analiziranje, ali s druge strane i sužavaju jer struktura posla ima granice. Stoga sam se upustila u potragu za ljudima koji van institucija delaju angažovano.

Prva osoba koja mi je privukla pažnju svojim radom jeste fotografkinja Irena Ljubanović. Njene fotografije dokumentuju borbu potlačenih žena, radnica i radnika, LGBTQIA+ ljudi, Romkinja i Roma i glasno, borbeno viču na sistem koji nas sve opresira, sem ukoliko nismo "beli" klasno povlašćeni muškarci i drugi.

Irena Ljubanović prihvatila je da odgovori na moja pitanja, te lično može da govori o svom radu i da analizira položaj potlačenih u Srbiji.

Na početku našeg razgovora važno da čitateljke i čitatelje uputiš o tvojoj ljubavi prema fotografiji, kako je došlo do toga da budeš fotografkinja, šta je tvoja inspiracija.

Irena: Još u ranoj osnovnoj školi bila sam fascinirana fotografijama iz detinjstva koje je moj tata napravio analognim fotoaparatom. Besomučno sam iznova i iznova listala albume i želela da ih ima više. Naš porodični prijatelj je jednom prilikom doneo svoj digitalni fotoaparat, ja sam ga uzela i fotkala sve po stanu, uključujući i sebe. Ubrzo zatim su digitalni fotoaparati postali jeftiniji, pa smo i mi mogli da priuštimo jedan. Bila sam najsrećnija kad smo iz biologije dobili zadatak da fotografišemo živi svet okolne bare. Ja sam zapravo želela da upišem fotografiju u srednjoj školi, ali taj smer nije postojao u Pančevu, a bila sam premlada da putujem za Beograd. U srednjoj školi sam bila deo pokušaja pokretanja foto-kluba. Zbog nedostatka edukativnih mogućnosti i sadržaja, svoju ljubav prema fotografiji kanalisala sam kroz fotografisanje prijatelja, sebe i okoline. Oduvek mi je bilo važno da “uhvatim momenat”, prikažem i zabeležim realnost. Portreti su mi i tada bili omiljeni. Ljudi su mi nepresušna inspiracija.

Hvala na uvodu! Sada bih htela da mi definišeš tvoju angažovanost u stvarnosti Srbije kroz umetnički rad. Kako si odlučila da tvoja umetnost bude angažovana? Kako izgleda taj proces, primera radi sa saborkinjama iz Ženske solidarnosti? Rekla si da to radiš volonterski, neformalno. Ti ne prodaješ svoj rad koji je angažovan, pa samim tim možeš da govoriš o iskrenoj želji i potrebi da pomogneš vidljivosti i boljoj poziciji potlačenih grupa u Srbiji.

Irena: Imala sam tu sreću da je moj tata aktivista i volonter. Kao decu je brata i mene vodio na radionice i druženja “Veliki i Mali”, organizacije koja se bavila inkluzijom, ali i na proteste. Moje detinjstvo bilo je obojeno druženjem sa različitim ljudima. Osobama sa intelektualnim poteškoćama, sa Romima, sa aktivistima, sa starijima, sa umetnicima. Sa snažnim, borbenim ženama, počevši od moje majke i bake. Međutim, u tinejdžerskim godinama i ranim dvadesetim, pritisak društva, neprihvatanje sopstvene seksualnosti, patrijarhat, mržnja prema različitima i strah su me na par godina onesposobili. Odustala sam od kreativnih stvari, radila sam kao konobarica gde sam redovno doživljavala seksualno uznemiravanje, sve da bih otplatila fakultet koji me nije istinski zanimao i bavila se malograđanstvom i besciljnim lutanjem.

Tek 2016. godine, dve godine nakon povratka sa Krfa gde sam radila šest meseci i iskusila potpunu samostalnost, počela sam da se vraćam sebi i da se osvešćujem. Vratila sam se u volontiranje, ovog puta za “Žensku mirovnu grupu”. Ona je osnovana 2000. godine od strane antimilitaristkinja sa bogatim iskustvom u antiratnom delovanju koje su želele da njihovu pažnju, energiju i ciljeve usmere u pravcu ženskih pitanja, kao što su ženska ljudska prava i kulturna i društvena konstrukcija rodnih uloga. U vreme kada sam ja postala njihova volonterka, tri omladinske radnice su vodile organizaciju. Ciljna grupa bili su mladi, sa fokusom na devojke. Među mladima su bili i mladi sa teškoćama, LGBTQIA+ orijentacije kao i mladi van sistema obrazovanja. Tu su bile i žene iz lokalne sredine, među kojima su žene sa teškoćama, različitog nivoa obrazovanja i iskustva, žene sa sela, lezbejke, umetnice, aktivistkinje. Počela sam da fotografišem akcije, radionice, druženja, naše učestvovanje u kulturnoj sferi grada. U početku sam samo želela da zabeležim sve te važne ljude, da pokažem šta sve zajedno možemo da uradimo i da prenesem našu energiju i borbu za prihvatanje, uključivanje u zajednicu i ravnopravnost. U ŽMIG-u sam se osećala prepoznato, vrednovano, podržano i sigurno. Usledilo je moje autovanje kao biseksualne žene. Imala sam tu sreću da me je porodica bezuslovno prihvatila i podržala. Tadašnja partnerka je bila aktivistkinja i zajedno sa njom sam 2017. godine otišla na Ženski marš protiv fašizma, gde sam fotografisala učesnice i učesnike.

Danas sam u dugoj vezi za muškarcem koji je antifašista, strastveni aktivista i saborac i zajedno idemo na većinu protesta. Moj aktivistički angažman uključuje moju borbu za inkluziju i ženska prava i moju ljubav za fotografiju. Saradnje sa organizacijama su skoro uvek neformalne i nezvanične. Na društvenim mrežama pratim predstavnike koji organizuju proteste, odem, pa malo fotografišem, malo se derem iz petnih žila. Kada dođem kući, obradim fotografije, proživim emocije sa njih još jednom i pošaljem ih organizatorima, koji ih koriste za svoje potrebe.

Kao biseksualna žena koja je takođe morala da se osami u jednom periodu života da bi osvestila i prihvatila sebe vrlo sam ti zahvalna na iskrenom prikazu sebe i svoje umetnosti.

U vezi sa tvojom umetnošću imam pitanje koje se tiče aktivizma. U smislu da umetnost ne mora da bude larpurlartistička i da može da ima vanumetničke vrednosti, kakav je tvoj pogled na poziciju umetnosti u odnosu na realnost u datom trenutku? Kakav je prema tebi značaj feminističkog angažmana u umetnosti i umetnosti u feminističkom angažmanu?

Irena: Umetnost već neko vreme ima vrednost van lepote i svrhe ukrasa. Moj osećaj za lepo leži u autentičnosti. Ne mislim da svaka umetnost mora da bude angažovana, ali nadam se da moja povlači pitanja socijalne nejednakosti i inspiriše razgovor. Prve žene umetnice bile su privilegovane, dolazile su iz imućnih porodica i neke su toga bile izuzetno svesne. Koristile su svoje privilegije da pomognu ugroženima, ali i da doprinesu realnom predstavljanju žena u tom periodu. Pre feminizma, mnoge umetnice su bile nevidljive jer im nije bilo dozvoljeno da izlažu u galerijama i zvanično se školuju. Sedamdesetih, da bi se izborile za vidljivost, žene su pronalazile alternativne prostore za izlaganje svoje umetnosti i borile se za institucijalne promene koje će doprineti vidljivosti i prisustvu žena na tržištu. Takođe, suprotno od klasične umetnosti kojom su se bavili muškarci (vajanje, slikarstvo), žene su u tom momentu prigrlile alternativne materijale koji su bili povezani sa ženama (na primer tkanine, vez) ili ostale medije koje su muškarci ređe koristili, kao što su instalacije, performansi, videi i kombinovani mediji.

Umetnost je važan deo feminizma jer ima tu privilegiju i mogućnost da dosegne van granica mesta na kojem je stvorena i prenese emociju i borbu. Ona borbu informiše i inspiriše. Iako neke poznate i važne umetnice nisu želele da se deklarišu kao feministkinje niti su svoj rad tako tretirale, već su “samo” tražile da budu prepoznate kao muški umetnici, njihov rad je bez premca ostavio otisak na istoriju i doprineo stvaranju prostora i mogućnosti za žene na ovom polju. Feministička umetnost je za mene ona koja ne diskriminiše već eksplicitno uključuje borbu za mir i jednaka prava, prevazilazeći geografske i tradicionalno uspostavljene rodne granice.

U vezi sa angažovanom umetnošću, volela bih da odredimo razliku između finansirane angažovanosti i one koju ti ostvaruješ. Da li i kako ti vidiš tu relaciju?

Irena: Smatram da samo one osobe koje imaju obezbeđeno životno pitanje, tačnije finansije koje pokrivaju makar osnovne potrebe i uz to dovoljno slobodnog vremena, mogu da priušte da se bave neplaćenim aktivizmom i na taj način budu društveno angažovane. Danas u Srbiji imamo i dodatni problem: čak i ako imaš posao, slobodnog vremena i želje, često te razlozi zbog kojeg ga imaš (stranačka pripadnost, nepotizam, ucenjivanje) sputavaju i onemogućavaju da učestvuješ, zbog straha da ćeš zbog toga taj posao izgubiti. Ja sam prvo morala da sebi obezbedim osnovne finansije i pritom se sklonim iz sredine koja je bila ubitačna za moje mentalno zdravlje, da bih mogla da se posvetim aktivizmu i volontiram. Jedan od bitnih razloga zašto je organizacija “Ženska mirovna grupa” ugašena je upravo zato što prvenstveno grad nije izdvajao dovoljno novca za podržavanje njihovog rada a on je iziskivao neproporcionalno mnogo odvojenog vremena i truda. Time je veliki broj osoba iz ugroženih i marginalizovanih grupa u potpunosti ostao bez podrške. Odličan primer je i SOS telefon za žene žrtve nasilja, usluga koju edukovane radnice i aktivistkinje Autonomnog ženskog centra godinama pružaju. Kada se država pozabavila uvođenjem nacionalnog SOS telefona 2020. godine, dodelila ga je Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine Beograd, iako je ta institucija nekvalifikovana za taj posao.

Telefon je previše često bio nedostupan. Isti trend imamo i danas, gde lažne organizacije bez ikakvog iskustva i pokrića dobijaju novac za lažne projekte koji nikada ne budu ostvareni, a one koji već imaju funkcionalne sisteme rada bivaju zanemarene. Krucijalno je da edukovani ljudi koji se iz iskrenih razloga bave inkluzijom i ljudskim pravima budu plaćeni za svoj rad, koji svakako treba da bude praćen i vrednovan u skladu sa zakonom. Osobe koje su plaćene za svoju angažovanost su takođe saborkinje i saborci i često ih viđam na protestima. Jako je teško biti aktivista ako nemaš šta da jedeš, ako si ugnjetavan na dnevnom nivou i ako se svakodnevno bojiš i boriš za svoj život.

Slažem se da je teško biti angažovana kada je tvoje socijalno pitanje ugroženo, zato mi je posebno drago što si istakla poteškoće koje se nalaze pred našim saborkinjama i saborcima, kao i pred nama.

Prilikom našeg ranijeg razgovora pomenula si i svoj rad na protestima Freelancer-a, da li bi mogla da pojasniš čitateljkama i čitateljima na koji način si učestovala u tome?

Irena: Ubrzo nakon srednje škole sam pokušala da zaradim novac kroz fotografiju. Nažalost, sarađivala sam sa muškarcem koji je bio mizogini predator. Malo je reći da mi taj vid saradnje nije prijao i da je negativno uticao na moju ljubav prema fotografiji. I danas u mom gradu najviše zarađuju muški fotografi koji imaju nerealna očekivanja za bilo kakvu saradnju i ne interesuje ih društvena angažovanost.

Nakon pet godina konobarisanja koje mi se smučilo zbog toga što su me muškarci redovno seksualno uznemiravali i konstantno sam bila predmet objektivizacije, postala sam frilenserka. Želela sam da se uklonim iz fizičke blizine muškaraca i potpune zavisti od raspoloženja i želja svojih muških šefova. Počela sam da predajem engleski na internetu. U tom periodu, kada sam zaradom pokrila svoje osnovne potrebe sam opet počela aktivno da volontiram i da se bavim aktivizmom. Ta stabilnost nije predugo trajala, jer je onda poreska, iako prethodno nije definisala rad i obaveze frilensera, tražila da retroaktivno platimo enormnu količinu novca za porez. Kao frilenserka, bilo mi je prirodno da odem da podržim protest i pregovore, dok sam kao umetnica imala potrebu da prenesem našu borbu, stanje sa ulice i stvorim prostor za razgovor. Fotografisala sam i snimala izjave učesnika protesta, pa ih prosledila organizatorima.

Država eksploatiše radnice i radnike bez obzira kojom delatnošću se bave, te bih u okviru ovog razgovora podsetila sve radne ljude da je solidarnost ključna u ovakvim momentima i da je potrebno da razumemo da sistem razdvaja ljude upravo zbog straha od ujedinjenja potlačenih.

Kako tvoj rad podrazumeva vizuelno praćenje značajnih protesta kako bi ti definisala, za kraj, osnove pravilnog, etičkog izveštavanja i beleženja takvih protesta i da li ih, prema tvom mišljenju, ima u medijima u Srbiji?

Irena: Subjekti na mojim fotografijama često drže transparente sa porukama koje su uglavnom mirovne ali pozivaju na akciju, pomažu u osvešćivanju, preispitivanju vrednosti, služe empatiji i prenose nepravde sa kojima se suočavamo. Moje fotografije su lične, ljudske, reprezentuju realnost (nisu iscenirane), prenose emociju momenta i predstavljaju subjekat bez ikakvih predrasuda. Ja verujem da su mediji sredstvo komunikacije koje može da doprinese transformisanju kulture i poboljšanju vidljivosti diskriminisanih osoba. Nažalost, zbog stanja u državi koje se duboko preslikava na medije, o protestima sam najviše pratila vizuelne reportaže individua i organizacija koje su učestvovale.

Protesti se u dobrom i realnom svetlu ne pominju na nacionalnim frekvencijama i u najčitanijim novinama. Mislim da se potlačenost i položaj žena u ovom društvu na svakodnevnom nivou možda i najočiglednije vidi u tome kako mediji izveštavaju o ženama i kako su u njima prikazane. U nedostatku zakona i “Femicide watch-a”, oni su jedini koji nas izveštavaju o femicidu. Međutim, mediji žene iznova objektivizuju a o ubistvima, nasilju i osetljivim pitanjima žena izveštavaju “ekskluzivno”, senzacionalistički i stereotipno, u potpunosti zanemarujući etiku. Pritom, žene su svakodnevno predstavljene kroz mizogine i seksističke okvire. Lepe, vitke, našminkane, skupoceno obučene, heteroseksualne, posvećene majke... A ukoliko izlaze iz tih okvira, onda su osuđivane, predstavljane kao nekakve misterije, neracionalno besne, proglašene za pretnju za tradicionalne vrednosti ili pak nesnađene jadnice. Lezbejke, Romkinje i žene sa invaliditetom su nevidljive i njima se ne daje medijski prostor. Novinarke protiv nasilja imaju odlične smernice za izveštavanje, preporučujem čitanje istih svim novinarima i novinarkama.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)