SVI STUDENTI SE ŽALE NA JEDNU STVAR, A NIKO IH NE ČUJE: Da li će najveći problem budućih diplomaca biti rešen?

Svakog 4. aprila oni na pozicijama moći u Srbiji govore o "značaju studenata u društvu" dok se studenti i studentkinje bore za svoja prava koja su delovanjem tih istih što govore o "značaju" ugrožena.

Dan studenata postaje praznik Beogradskog univerziteta u znak sećanja na ubijenog Žarka Marinovića. Kao student Marinović je učestvovao u protestima zbog neodgovarajućih uslova školovanja. Njegova borba i borba drugih studenata i studentkinja bila je usmerena ka onima koji ubiru plodove kapitalizma kroz degradiranje pozicije obrazovnog sistema i njegovih učesnika i učesnica.

Da danas ne bih govorila o značaju Dana studenata, prisećala se hrabre borbe studenata iz 1936. godine ili pak govorila o ceremonijama koje se održavaju 6. aprila, razgovarala sam sa studentkinjom Anđelom M. i sekretarom Studentskog fronta Vukašinom Žunićem o poziciji današnjih studentkinja i studenata u Srbiji.

Pozicija studentkinja i studenata u Srbiji

Prvo što treba da se zapitamo jeste, ako je Dan studenata sećanje na borbu za bolje uslove, kakve uslove danas dobijaju studentkinje i studenti. Da bismo adresirali probleme bitno je da se prisetimo zbog čega su se protesti u poslednjih nekoliko godina događali na faukltetima. Odgovor je visoke školarine.

Pre nego što pređemo na pitanje "visokih školarina" važno je da utvrdimo da li je prodaja, to jest kupovina znanja suštinski problem obrazovnog sistema i da li školarinu možemo posmatrati kao nešto što ruši suštinu edukacije.

Pod sloganom ranijih protesta "Mi smo studenti, a ne klijenti" Žunić, inače student sociologije na Filozofskom fakultetu, pojašnjava suštinsku protivrečnost obrazovanja koje se naplaćuje:

Školarina jeste kupopordajni ugovor između studenata i fakulteta, konkretno fakultet nudi usluge prenosa znanja - ono što predstavlja znanje našeg društva mora se platiti. Međutim, prodaja znanja ima i razne druge forme poput prodaje istraživanja, prodaje diploma, ali i finansiranje istraživanja od kompanija koja uvek daju rezultate u korist kontraverznih kompanija. Prodaja znanja ga čini pravom bogatih, a obrazovanje treba da bude pravo svih! Jedan od glavnih uzroka je neoliberalna Bolonjska deklaracija. Kada nešto prodajete uvek ćete težiti da što manje robe prodate za što više para, to je upravo ono što danas fakulteti rade sa znanjem. Ovako se krši načelo samog obrazovanja, koje bi trebalo da prenosi akumulirano znanje društva, odnosno školarina predstavlja i privatizaciju društvenog znanja. Još jedno od načela koje se krši je načelo autonomije fakulteta, fakulteti danas nisu autonomni, jer se parama mogu promeniti njihove odluke.

Dakle, sama po sebi, školarina suštinski degradira pojam obrazovanja, a potom i institucija. Međutim, fakulteti se ne libe da podignu školarine, te me je zanimalo šta se sve dodaje kao trošak studiranja.

Anđela M, studentkinja novinarstva na Političkim naukama, prema svom iskustvu podelila je sa mnom šta se sve naplaćuje na njenom fakultetu:

Na fakultetima se pored školarine plaćaju i druge stvari, prijave ispita, prenošenje predmeta, diploma, obrasci koji su potrebni za upis na fakultet, indeks.

Anđela M. lično nije doživela novo podizanje školarina, ali smatra da je iznos od 110 000 dinara godišnje ipak veliki. No, skorašnja istorija uči da trenutno izbegavanje podizanja školarina ne mora definitivno.

Reči Anđele M. da studentkinje i studenti smatraju da bi "bilo mnogo lakše kada bi cene školarina bile makar manje, ako obrazovanje ne može da bude besplatno" navelo me je na pitanje da li postoji kod sagovornika Žunića mišljenje o tome da li studenti i kako mogu da vode borbu za svoja prava, bilo da su ona u vezi sa samom školarinom, bilo sa njenim smanjenjem.

Studenti kao mladi ljudi obično nemaju iskustva i znanja potrebnog za borbu protiv povećanja školarina, u šta sam se uverio na Arhitektonskom fakultetu. Važno je da studentske organizacije pomognu studentima i prenesu im ranija iskustva studentske borbe. Ono što se pokazuje kao najvažniji zadatak u borbi studenata jeste organizacija, fakulteti misle da se protiv njih buni nezadovoljna masa, kada ta masa postane organizovani bunt fakultetima i sistemu će ostati malo opcija, pa će morati da povuku odluku o povećanju. Što se ukidanja školarina tiče za to je potrebna promena sistema, veće finansiranje fakulteta i ukidanje Bolonjske deklaracije. Da bi obrazovanje bilo kvalitetno ono mora biti svima dostupno – ono mora biti besplatno, istakao je sagovornik.

U duhu ideje o pomoći studentskih organizacija, kao i samoorganizovanju studenata protiv sistema koji se okreće profitu, bitno je razmatrati i osećaj solidarnosti. Na pitanje, da li možemo govoriti o solidarnosti i osećaju empatije među studentima u sistemu koji konstantno razdvaja ljude kroz različite politike, poput onih identitetskih, Žunić je odgovorio sa marksističke pozicije:

U kapitalizmu su svi praznici koji nose sa sobom događaje sa protesta, borbu, postaju komercijalizovani, biva zaboravljeno šta oni predstavljaju. Solidarnost među studentima je nešto što uvek postoji, kao i značenje ovih praznika, samo je potrebno da toga sami postanemo svesni jer često na to zaboravljamo zbog sopstvenih ličnih interesa. Empatija među studentima je upravo taj delić solidarnosti kog smo uvek svesni. Upravo zbog održavanja solidarnosti je bitna organizacija. U neorganizovanoj masi studenata će se boriti partikularni interesi, a organizovani studenti se bore za opšti interes. Kapitalistički sistem će povećanjem školarina stalno da nas podseća zašto nam je neophodna solidarnost, zato studenti svih fakulteta ujedinite se!

Kada je pitanje solidarnosti poljuljano zbog načela kapitalizma, studentkinjama i studentima je smanjen izbor saboraca. Da bi rasvetlio svoju ideju o saborstvu, Žunić je ponovo istakao primer Arhitektonskog fakulteta i zabune koja može doći kada organizacija u svom nazivu nosi pridev izveden od imenice student:

Zvanične organizacije, formirane od strane države, se obično neće predano i dosledno boriti za interese studenata iz materijalno ugroženih socijalnih slojeva. Međutim, ove organizacije često počnu tu borbu, što se desilo sa parlamentom na Arhitektonskom fakultetu. Zato je važno da studenti budu edukovani o borbi, da im se prenesu ranija iskustva, da bi bili svesni kada ove organizacije prestanu da rade u njihovom interesu. Svi borbeni studenti treba da budu i članovi ovakvih organizacija da bi pokušali da osiguraju nastavak borbe, ili makar da obaveste studente da ove organizacije polako prestaju da rade u njihovom interesu. Kada se izdaja desi najbolje što studenti mogu da urade jeste da oforme štrajkački odbor i sazovu zbor. Štrajkački odbor je formiran radi borbe protiv povećanja školarina, i ta studentska borba je njegov cilj, kao takav oni nije u poziciji da izda studente, dok organizacije poput parlamenta nikada nisu formirane sa ovim ciljem na umu. Na zboru će studenti izraziti svoja nezadovoljstva, i biće sastavljni jedinstveni zahtevi studenata. Upravo je ovo organizacija o kojoj sam ranije pričao, a za saradnju ću sa drugim organizacijama uvek treba biti otvoren, studenti svih fakulteta treba da se ujedine.

Ideja o ujedinjenju ostaje u Žunićevoj borbi, kojoj se i Anđela M. pridružuje, želeći da doda da znanje ne izostaje, ali da novac kojim se naplaćuje to znanje mnogima oduzima pravo izbora:

Znanje koje dobijam jeste na mestu, ali mislim da bi malo više pažnje trebalo da se posveti praksi koja je veoma važna za svaki smer na fakultetu. Sa obzirom na to da je sve manje stručnjaka u svim sferama, jer je određenoj grupi ljudi onemogućeno da upiše fakultete i studira zbog finansijske situacije, a broj budžetksih mesta je ograničen, mislim da nije u redu da se znanje prodaje.

Dakle, i sagovornica i sagovornik imaju isto mišljenje o školarinama i zaključuju da to jeste najveći problem studiranja u Srbiji.

Znanje koje fakulteti prenose je znanje našeg društva i nemaju pravo da nam ga oduzimaju, ono mora biti dostupno svima. Ako plaćamo poreze zašto nam nisu obezbeđena osnovna socijalna prava, odnosno zdravstvo i obrazovanje? Obrazovanje dostupno svima je važno i za našu državu, mnogo obrazovanih ljudi će daleko više puta otplatiti obrazovanje, napredak naše države zavisi od obrazovanja. Nešto najgore je kada vas eksploatišu i ugnjetavaju, a vi niste ni svesni toga. Upravo zbog toga je važno obrazovanje za sve. Kada smo svesni kako nas tretiraju mi ćemo se i boriti, zato ne smemo dati da nam oduzmu pravo da budemo svesni, pravo na obrazovanje!

Samim tim, ideja da ne postoje dovoljno obrazovani ili stručni ljudi uslovljena je upravo školarinama, naplaćivanjem znanja koje treba da se prenese studentima. Opšte, javno dobro ne može biti ukalupljeno u kupoprodajni ugovor jer time se obesmišljava - a to je najveći problem koji današnje studentkinje i studenti izdvajaju u razgovoru sa mnom.

Tako insistiranje dekanki i dekana da su visine školarina u srazmeri sa "znanjem koje studenti dobijaju" pada u vodu jedino ukoliko se čuju studentkinje i studenti.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)