"NE OČEKUJEM DA POSTOJI ZA MENE PUT POVRATKA": Emotivna ISPOVEST Srpkinje koja živi u Londonu

Zanemarila sam svoje ispovesti iz emigracije. Ne osećam više da ima potrebe, a već izvesno vreme nema ni smisla. Stanje privremenog ostanka u inostranstvu, jasno je, davno je preraslo u trajno stanje, zvano iseljenje.

Izneverena očekivanja su postala deo opšte slike nepopravljivog nezadovoljstva. Nezadovoljstva su uobičajena, zlo je kad postanu jedini okvir života.

Licemerno je, ipak, ljudima sa one strane viznog sistema servirati žalopojke iz, za njih obećanog sveta izobilja i blagostanja. Tamošnja slika svakodnevice, medijski tragikomična i politički beznadežna, može biti svetlija jedino ako se uporedi sa ovdašnjom vremenskom prognozom, možda. Mada je i to sve teže izneti kao pozitivan argument, i naklonost vremenskih prilika se neumoljivo promenila.

Ako osećam ikakvu vrstu nostalgije, onda je to svakako nostalgija za vremenom meteorološki ispravno raspoređenih sezona. Volim prelazna godišnja doba, volim kišu, iako nikad nisam volela kišobrane, volim mantile, visoke čizme i kožne rukavice. Volim rascvetana stabla i opalo lišće. Volim melanholiju jesenjih parkova, ne volim fontane i vrućine.

Praznina je sve veća

Očekivanja su sve manja, a praznina je sve veća. Povratka nema. Povratak je smešten u vreme i mesto izgubljenih iluzija. Ničeg više nema što je dobro, da bismo se dobru nadali. Vrag je došao po svoje. Nisam zatečena, nisam, čini mi se, više ni razočarana, nego sam obeshrabrena i usamljena.

Ne želim više ni saputnike, ni putovanja. Predugo sam čekala da se pojavi neko ko bi se pridružio i učestvovao u lutanjima bez kompasa, mapa i planova. Moji drugari su postali stari i zaboravni, gledaju u satove, prate meteorološke izveštaje, pridržavaju se reda za proslave, slave i rođendane, a ja ovde nemam ni obaveze ni volje da prebrojavam zvanice, uzvraćam posete i poklone. Ostala sam sama za stolom i prebiram po zajedničkim sećanjima, koja meni više i ne pripadaju.

Daljina je težina, na kraju ostaneš sama i neprimetljiva, nikad uvrštena u programe, priredbe, planove… zaboravljena.

Gledam ujutro bezbrižne ptice i brinem o cveću, koje mi je ostalo, da ne uvene. Drveće u dvorištu je već preraslo i decu rođenu u ovoj kući od crvenih cigala, koja je spolja jednaka kao i svaka druga ovdašnja kuća, ni malo uzbudljiva, ni po čemu posebna – jednaka. Spolja ista, a iznutra ispunjena teskobom pritešnjenog života jedne davne osobe, koja se za sebe nije zalagala, koja se usamila i koja je konačno od sebe odustala.

Ide vreme bez značaja i smisla, taloži se nečujno i nepimetno, dok ne oteža… i čovek postane sopstvena greška.

Ne očekujem više da postoji za mene put povratka u vreme koje sam u svom nekadašnjem životu tako nepažljivo i glupo proćerdala; bez mogućnosti da se ikad vratim tamo gde sam jedino možda pripadala. Sasvim iznenada osećam veliki pritisak godina kojima ne mogu ništa, jer sam ih za sobom ostavila nepovratno, bez mogućnosti izmirenja sa sobom u nekim lepšim, za mene dražim okolnostima. Nema ih i tako ni mene nema više.

Život je krug jednakih dana, sa odlaskom i povratkom u istim satima, bez stvarnih navika, sa koprenom duboke tuge koja se ne propoznaje, nije vidljiva i nikome ne smeta – opstajava, piše na sajtu danubeogradu.rs

Autor teksta: Vladislava Erdeljan

Ovde pogledajte ispovest Ukrajinke koju je rat doveo u Srbiju:

(Espreso /danubeogradu.rs)