LJUBICA JE INVALID SA TRI DIPLOME I NIJEDNIM POSLOM: "Nude mi da ČISTIM, a ODBIJAJU me zbog ovoga"

Ljubica Vladušić iz Beograda završila je osnovne i master studije na Geografskom fakultetu, upisala je doktorske studije, a pre toga je završila master na još jednom fakultetu Beogradskog univerziteta - Fakultetu političkih nauka. Četvrtu diplomu, onom kojom će uz ime pripisati veliko dr, još uvek stiče. Iako se na osnovu ovakvog uvoda u priču, to možda ne bi reklo ili očekivalo, naša sagovornica je nezaposlena. Za sobom ima rad na zameni, samo dva puta, i dugu listu pokušaja. Godine prolaze u slanju prijava za posao i odbijanju, a izgovori se gomilaju.

Ljubica je osoba sa 50 odsto telesnog oštećenja, obolela od cerebralne paralize. Veruje i da je njeno krhko zdravlje doprinelo tome da sa svojih 37 još uvek nema posao.

"Lakše im je da plate penale nego da me zaposle", tumači situaciju u kojoj se našla.

Godine prolaze i za njenu majku, danas 75-godišnjakinju od čije penzije žive. Tu smo priču već spominjali. U maju prošle godine pisali smo o dugovima za neplaćene komunalije za čije nam je namirivanje Ljubica rekla da je pravi izazov.

Jedna penzija sa administrativnom zabranom i dve osobe, od kojih se svaka bori sa svojim zdravstvenim problemima, nije bila dovoljna za život. Problem sa dugom ubrzo je rešen, ali osnovni životni problemi nisu. Ljubica je i dalje nezaposlena, sa starom, bolesnom majkom, čija im je penzija jedini fiksan prihod.

"Kad sam diplomirala, svuda sam slala CV. Svaki put me neko odbije za nešto", kaže navodeći da se pojedinosti duge, iscrpljujuće borbe više i ne seća.

Poslednji CV poslala je možda pre dve nedelje.

"Za razne poslove sam se prijavljivala - od sekretarice do nastavnika, ali bez uspeha. Kod mene je problem što ne mogu da radim osam sati, mogu šest, pošto imam neuromišićno oboljenje. Ne smem previše da sedim, ne smem previše da stojim. Mora da bude nešto gde mogu malo da sednem, pa da ustanem. Ne mogu previše ni da kucam, počnu da mi otiču noge, zabole me leđa. Imam problem i sa očima. Treba mi nešto 'polupokretljivo'", objašnjava.

Godinama je bila na birou za invalide. Korona ju je "presekla", a iskustva je obeshrabrila da krene ispočetka.

"Svi su stavljeni u isti koš, to je problem. Na birou su mi ranije nudili da čistim i slično. Nude te poslove koje niko neće, pa, hajde, neka budu za invalide. Ne gledaju to sa aspekta da se pruži ljudima prilika da rade posao koji mogu da rade, u onom obimu u kom mogu da rade. A ne da imaju propisana mesta u koja će ih gurati, nije to poenta. Zašto sam ja tražila školu? Ja tamo mogu da radim kao obična osoba, kao zdrava. Ja to mogu da izdržim. Ne mora niko da me zapošljava pod posebnim uslovima", navodi.

Dodaje da to možda ne bi bio jedini posao kojim bi mogla da se bavi.

"Upisala sam osnovne studije na Geografskom fakultetu 2008. Završila sam 2012. Upisala sam master odmah 2012. i završila ga 2013. godine, pa sam upisala master na FPN-u 2013. godine, a završila sam ga 2016. Upisala sam doktorske studije na Geografskom fakultetu 2017. i to još uvek traje. Sad sam završila kurs za NLP (neuro-lingvističko programiranje). To mi je baš zanimljivo. Možda može da koristi za rad u ljudskim resursima. Možda bih radila neki marketing, nešto što je kreativno, te stvari umem", kaže nam.

U času u kom se priseća godina pokušaja i odbacivanja društva, izgovara rečenicu, koja se često može čuti.

"Znam ja zašto neće da me zaposle. Nemam vezu. Sve je zauzeto. Više puta su mi rekli: 'Već imamo nekog'. Nije problem u meni", apeluje.

Dodaje i da uprkos invaliditetu nije korisnik tuđe nege i pomoći.

(Espreso/Telegraf/Bojana Petrović)