BOLNA ISPOVEST SRPKINJE KOJA SE PRESELILA U KANADU: Otkrila PRAVU ISTINU o životu tamo, pa onda...

O odlasku iz zemlje razmišlja mnogo ljudi, a neki su se na taj korak već odlučili.

Neki se ne snađu van granica naše zemlje, neki pak odluče da se nikad ne vrate. Evo kako je ova devojka odlučila da ipak napusti Kanadu i vrati se u svoju rodnu zemlju.

Kada kažem da se vraćam iz Kanade u Srbiju, ljudi me gledaju sa nevericom. “Da je nebo što je list ‘artije, da je more što je mastilo…”

Pre nešto manje od decenije sam pobegla sa Balkana, kao i mnogi, u potrazi za boljim životom. Iako me je muž ubeđivao da Severna Amerika nije kontinent za mene, ja sam bila ta koja je insistirala na odlasku. On je već živeo u Kanadi veoma dugo i jako se protivio tome da odemo

Nisam mogla da razumem o čemu priča, zbog čega je toliko ubeđen da čitav jedan kontinent ne pripada mom sentimentu. Na neki način, to me je vređalo jer sam sebe smatrala više nego prilagodljivom. Radila sam amaterski kao prevodilac engleskog jezika, to sam takođe brojala u svoje velike pluseve. Za odlazak, naravno. Njegovi argumenti protiv napuštanja Srbije tada su mi delovali bledo i neuverljivo. Njega sam počela da smatram paranoičnim.

Sve se svodilo na moju ljubav prema životu i sentiment koji sam gajila prema drugim ljudima. Sebe sam, inače, doživljavala kao samostalnu, čak i samoživu osobu koja bi mogla bez svih i svega ceo život da provede. Verovala sam da sam iznad tih svakodnevnih stvari, prijateljstava i rodbinskih odnosa, u onom smislu da ću lako iskulirati po godinu dana neviđanja. Možda čak i duže.

Svog prvog preletanja preko okeana se ni ne sećam, jer sam popila lekove kako bi mi let što pre prošao. Sećam se samo turobnog sletanja i slike kanadske prerije od koje mi se prevrtao želudac, čak i iz ptičje perspektive. Vojvodina je ravna, ali je divna. Plus, pod oranicama je. Alberta, s druge strane, ima nepregledne prerije samonikle polužive travuljine koja baca u depresiju i ljude koji su progutali pet ekstazija. Inače je tamo popularno baš to. Valjda od muke ti klinci, malo da se razbude.

Dakle, već pri sletanju, shvatila sam da nešto debelo nije u redu. Osim što sam stigla u neku kaubojsku preriju, probudila sam se 9 hiljada kilometara daleko od svih. Od svog života, koji sam gradila 27 godina. Prvo što sam primetila na ulicama je da su konstantno prazne. Nema ljudi, ali ima more automobila. Stekla sam utisak kao da nešto opasno grešim time što hodam po asfaltu. Stekli su verovatno isti utisak i ovi što su se vozikali oko nas kolima.

I na moje pitanje “Gde ćemo sad?” – postojala su samo tri odgovora. Prvi je bio da se vozimo kroz planine. Drugi da idemo u šoping centar. A treći smo jedva iščupali, kao mogli bi na neki bazen. I to je bilo tako “cela” tri meseca. Dok nije počeo stampedo, to im je atrakcija koja se dešava jednom godišnje. Kao vegetarijanac i neko ko zaista razume patnju životinja (svih), na tu istu manifestaciju mogla bih da odem da pucam u učesnike i publiku.

Samo zbog njihove bezumne obezglavljenosti i pene koja im ide na usta od sreće dok gledaju te sirote životinje kako se pate. Ok, jesti životinje negde i razumem, ali ih ponižavati i na taj način, zaista smatram kompletnim kretenizmom. Inače, kad vidim te debele Kanađane sa pudlicama na lancu a usta puna hamburgera od govečeta koje je tri puta pametnije i emotivnije od tog psa i tog Kanađanina, dođe mi da se obratim preko nacionalne frekvencije čitavoj naciji. Čitavoj planeti, radije. Ali ‘ajde.

Shvatam da je opsesija hranom bolest i to ona koju kanadski sistem tako rado servira. Od malih nogu se deca treniraju da budu samoživi individualci, pa kad dođu u određene godine, ne preostaje im ništa drugo nego da jedu. Najjeftinija zabava. Koja je bezbedna. Seks mu dođe previše rizičan. Druženje je veoma površno i proračunato.

Jeste, nema ni toliko neprijatnosti među “prijateljima”, ali daleko je bilo kakvo značajnije i upečatljivije iskustvo proživljeno sa prijateljima. Družeći se s Kanađanima više nego sa našim ljudima, došla sam do zaključka da niko od njih nema niti jednog prijatelja iz srednje, ili, nedajbože, osnovne škole. Oni su inertni zombiji koji svojim površnim lajfstajlom omogućavaju sebi jednostavan prelazak iz života u Alchajmera, pa u smrt. Sve ih čeka slična sudbina. Jer su životi koje su vodili tako imbecilno isti.

Kuća – škola – soba – krevet dok su mali, kuća – posao – tv – krevet u odraslom dobu. Vikendom šoping centar i izbezumljujuće bauljanje po istom. Putovanja su preskupa i malo Kanađana može sebi da ih priušti. Zato je garderoba “made in China” uveliko dostupna.

Ne, ne žale se na svoju državu prvi. Ali kad ja počnem da pričam o visini poreza i troškovima života, oni se otvaraju i svi su nezadovoljni. Grcaju u dugovima i ne mogu da mrdnu nigde od svojih hipoteka i silnih kreditnih kartica, koje troše na nepotrebne stvari ne bi li sebi u životu baš nešto lepo priuštili. Da, i ovde sam čula mame koje nemaju dovoljno para da plate zubare svojoj deci. A jasno je i zašto. Za četiri karijesa mom četvorogodišnjem detetu dali su mi predračun od 3.200 dolara… I tako, to nije zabavno. Standard je samo velika kuća i kola – i to na kredit. Za sve ostalo zvrlje prazni džepovi.

Lekari… Specijalistu videti – ravno je mogućnosti da zemlju pogodi neki asteroid. Kad i stigneš do željenog lekara, očekuješ armagedon. Čeka se za sve po hiljadu godina. Kanađani koji imaju puno para na CT i magnetnu rezonancu idu u USA jer se ovde čeka i po dve godine na red. Plomba za odrasle u proseku staje 700 dolara, implant između 5 i 15.000. Prosečna godišnja plata za Kanađane je oko 50.000 dolara. Porez za kuću je oko 4.000 dolara godišnje. Od tih 50 – porez bude oko 13.000, a od 37.000 dolara godišnje, ne možeš ni da jedeš priganice tokom cele godine…

Dosadni brojevi, ali sam morala da pomenem. Mesečno za hipoteku i lizing za kola – puno, obdanište 1.200 dolara MESEČNO, ko to sve može da plati, stvarno je car. Najnormalniji život da se otputuje negde i živi bez kreditnih kartica, koštao bi između 150 i 200.000 dolara godišnje. Ahahahah, ali stvarno je tako.

Puno je nesrećnih. Hoće kući. Ne ide se onima kojima je svejedno da li su živi ili mrtvi, ko im decu i kako vaspitava i onima koji nisu imali tekuću vodu u kući. Uh, a grtalice i jeleni. To ništa nije izmišljena priča, kanadska klima je zaista paklena. A grtalica kad ujutru nanese sneg na parking… Napolju minus 40… Kopaj, Miško, razvaljuj.

Kafane bezlične, ulice puste. U glavnom gradu Kanade, u kom živim, letnji program na nekom izmišljenom trgu već sedam godina popunjava jedan te isti akrobata. Njegovo sumorno bordo-crno odelo, prašnjavi šešir i anoreksična devojka “iz publike”. Njih kad vidim, 7 dana ne mogu da spavam. Dobijem anksiozni napad, tripujem da sam u Danu mrmota. Zato sam prestala da pušim. Otvorim ujutru garažu kad zapalim, a ono stalno ista slika. Svako jutro “dobro jutro, kamperi.. good morning campers”. Volela bih bar da se pojavi Bil Marej, ali njega nema. Slika je nepodnošljiva.

Jednog takvog jutra ošišala sam pola metra plave kose na keca. Mašinica dragog muža obrijala je moju glavu. Ovo je samo mali segment onoga što me vraća nazad. Ah, da, sloboda da dišeš i misliš je neprikosnovena na Balkanu. Volim ga svim srcem. Eto me, stižem nazad u Srbiju, da opet budem slobodna i živa.

Omiljeni čovek mog života je govorio: “Mako, svugde ti je isto, nosiš sebe sa sobom, ali je, zapamti, ipak najbolje među svojima!”.

(Espreso / Pasarella)