MNOGI SRBI IH UPRAŽNJAVAJU ZBOG VERE, A U STVARI SU U ZABLUDI! Ovi običaji na SAHRANAMA i PARASTOSIMA su NECRKVENI!

Hrišćanska dužnost nas obavezuje da se u molitvama sećamo naših pokojnika i da im posle njihove smrti držimo parastose i pomena, a grobove uredne i čiste.

Za četrdesetodnevni parastos takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje „dušnog brava“. To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino kao cilj klanja može podvesti i opravdati da se nahrani sirotinja, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski, necrkveni običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Hrišćanska dužnost nas obavezuje da se u molitvama sećamo naših pokojnika i da im posle njihove smrti držimo parastose i pomena, a grobove uredne i čiste.

Sve ovo nalazi se u okviru crkvenog kanona. Čini se da nijedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. S jedne strane, taj nemar je apsolutno zapostavljanje grobnih mesta, koje uključuje njihovo neobeležavanje i neodržavanje.

S druge strane, u pojedinim krajevima Srbije ide se u drugu krajnost. Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima ima sve ono što ima i u domu – frižideri, televizori, kreveti… Ovo je ružan običaj.

Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

Međutim, u nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve.

Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuju velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane.

Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, a učesnici u pijanom stanju počnu da se nedolično i neprikladno ponašaju. To je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini.

Protiv ovakvih pojava treba da se bore svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u srpskom narodu. Pomenućemo i običaj u nekim krajevima Srbije, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu gde svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe.

To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je samo pripremiti vodu i peškir ako nema česme ili kupatila da narod opere ruke, što je osnov higijene.

Posle šest meseci ili jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao i za četrdeseti dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje, pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće, a gozbe ni u tim povodima nisu crkveni običaji.

(Espreso / Novosti)