ZORICU SU KAO DETE VREĐALI SAMO ZATO ŠTO JE SRPKINJA: Pakao u koji se kasnije uvukla obeležio joj ŽIVOT, POTRESNO

Zorica Stanarević ima 34 godine, lepo se izražava, ima dobru koncentraciju, šarmantna je i duhovita i kada neko čuje njenu životu priču, teško da može da poveruje u ono što čuje. Osječanka Zorica je stanarka zajednice "Susret" u Cisti Velikoj već devet meseci, i to nakon što je pre toga godinu dana provela u Reto-centru u Zagrebu.

Zoričina priča zvuči nestvarno, dijagnoza politoksikomanije, više pokušaja suicida predoziranjem, čak i neprijatna (srećom, izlečiva) dijagnoza hepatitisa C samo su deo nevolja kojima je opterećena biografija mlade Zorice. Koliko je stvar ozbiljna, možda najbolje ilustruje jedna spontano izgovorena rečenica: "od propasti me sačuvao heroin".

Pri tom je mislila na nove opijate koji "prže" mozak, na žalost, poznaje ih dobro sve redom. No, krenimo od početka, od sedmog razreda kad je krenulo sa travom i alkoholom.

"Ratno sam dete rođeno u Osijeku, osim toga Srpkinja što je umnogome uticalo na moj život i ponašanje; znate, tih ratnih godina trebalo je živeti s tim, istrpeti puno ponižavanja, uvreda samo zbog nacionalnosti. Prve takve udarce sam doživela još kao malo dete u skloništu; kao da je meni išta značilo ko je Hrvat, ko Srbin a ko Indijanac", priseća se Zorica za "Slobodnu Dalmaciju", inače izdanak radničke porodice.

Tata je radio u fabrici Sloboda (inače je nagluv od rođenja), majka je čistila u Studentskom centru. Ima stariju sestru koja je drugačijeg kova, stabilna, prava akademska građanka zaposlena na fakultetu, udata je i ostvarila se kao majka.

Zorica, pak, tek sastavlja krhotine svog starog života kako bi započela novi. Normalan život bez pića, trave, kokaina, ekstazija, spida, meskalina. Pečuraka, da, pečuraka. Spid je jeftin i smeće je, kaže. Bez heroina. On je najbolji, zato uvek ostaje za kraj, ali sve ga je teže naći, nema ga više na ulicama kao nekad.

"Ne isplati se, brate, biti na heroinu, stalno si u krizi, ne možeš da nabaviš. Ako ti se posreći da imaš, ne jedeš, smršaš, dobiješ hepatitis, izgledaš ko avet. Pa ga nestane, a ti si u problemu. A opet, baš taj heroin me sačuvao. Njega se lako rešiš, pa ideš dalje sa životom. Da, dobila sam hepatitis od igle, ali to ću rešiti. Ovaj put ću uspeti jer sam raskrstila u glavi. Pronašla sam svoje pravo "ja", kad sam potisnula onaj zavisnički alter ego. I onaj na lekovima, s njih sam se isto skinula. Sad samo pušim ove glupe cigarete, i to me živcira", kaže lepa Zorica.

Iz drugog je pokušaja, kaže, i to sa dvadeset godina života završila srednju Trgovačku školu u Osijeku.

"Zbog "srpstva" je mama dobila otkaz, pa je mene i sestru na neko vreme odvela kod rodbine u Novi Sad, ali pre završetka rata smo se ipak vratile kod oca u Osijek, u naš jedini dom. Sve je to bilo stresno i bolno, mama je pila tablete, ja sam joj ih krala u sedmom razredu. Kad sam zapalila prvi džoint, svi problemi su prošli, to je bio "switch", opustilo me je odmah. Zapravo sam dugo i bila na tabletama, travi, alkoholu, halucinogenim drogama, nisam baš pohitala u heroin. Sve sam kontala možda ću se vratiti na "fabrička podešavanja", neću više "vući", opet ću se posvetit gimnastici, školi. Umesto toga, u trećem razredu sam odmah prešla na iglu. Kad su roditelji videli, stavili su me u kućnu izolaciju, ali nikakav problem; moje drago društvo donosilo mi je drogu, iglu i potreban pribor u kesici ispod prozora. Brinuli su se da "ne patim". Ispočetka je sve lako i zabavno, čašćavanje na sve strane. A onda kreće zavisnost i snalaženje, biva sve gore. Dođeš brzo do faze kad ti treba i deset grama dnevno, ej, nekoliko hiljada kuna!", priča Zorica.

Onda se, dodaje, ide u varanje, preprodaju, krađe, prostituciju.

"Nisam se prostituisala ali bila sam s tipom samo zato jer me opskrbljivao. To je slično, jedino što frajere, eto, nisam menjala. Roditelje sam izmučila, izvarala, potrošila sve izgovore: pa prespavaću kod prijateljice, pa idem na festival u Valpovo, nema me kući, a kad dođem nisu sigurni šta mi je. Dok me nisu testirali na heroin, stavili u izolaciju, a ja nastavila. Od škole sam odustala u trećem srednje, završila sam nakon prvog lečenja 2012. godine u zajednici "Susret" na Čiovu. Tada sam uspela, ali nisam bila uverena da stvarno želim da prestanem. Nastavila sam skoro čim sam izašla, ovaj put s kokainom. Nabavljala sam ga bez problema jer sam sa bivšim dečkom otvorila noćni klub u Osijeku, dobro smo radili i imali novaca. Ne, on se nije drogirao, i meni je puno pomogao. Još je prisutan u mom životu, volim ga ko brata a on mene kao sestru, on je moj anđeo ali nećemo više biti zajedno jer smo previše povredili jedno drugo u ljubavnom smislu. Taj deo ne valja, to je septička jama", sažima Zorica.

U "Susretu" pomaže u svakodnevnim poslovima, nakon što je raširila veš i obavila ručak svojim je cimerkama i cimerima delila cigarete. Stroga je ali pravedna, i vidljivo u puno boljoj telesnoj kondiciji od većine njih. Radne navike ima iz nekih svetlih trenutaka prošlog života.

"Radila sam na recepciji hotela Osijek, najčešće drogirana, i to sam neko vreme uspevala da krijem, ali jednom sam zaspala na poslu i dobila otkaz. Govorim strane jezike, čak znam da sviram i gitaru, pa sam radila na recepcijama po ostrvima, ali uvek kratkog veka. Bilo mi je najvažnije da promenim grad, da se pomerim od ljudi koje sam namagarčila i krenem iznova. To je tako lako kad si mlada, slatka, šarmantna", kazuje Zorica.

Zadnjih desetak godina, veli, heroin nije ni videla.

"Apsurd sistema je što omogućuje besplatno drogiranje supstitucijskom terapijom ogromnom broju ljudi. Pre ulaska u komunu dobila sam bez problema deset hepova (tableta heptanona, nap.a.). To je jako puno, u osnovi, droge! Šta će mi heroin? Uzmem fino sve u apoteci i puknem se", jednostavno će bivša zavisnica.

Odlučila je da prestane jer je došla do kraja svojih snaga, kaže. Ali, pre toga je odlučila - da umre.

"Nakon što sam prošla sve moguće "zabave", uključujući i višednevno nespavanje na spidu s ekipom sličnom sebi kad nastupa stanje psihoze, drogiranje svim i svačim, jedino što želim bilo je to: da prestnem da živim, da okončam tu agoniju. Svesno sam se overdozirala, pre toga skidala da pojačam delovanje, da uspem u nameri. Ali, umesto da umrem, budila sam se na Hitnoj, uz dijagnozu "politoksikomanija", u prevodu "mešanje svih droga". Nisam mogla da jedem a da ne povratim. Bila sam iscrpljena, obolela od hepatitisa, na dnu, niko i ništa. Ali, bila sam živa; Bog je odlučio da neću umreti, ne još. I tako sam došla najpre u Reto, a tek kad su oni odlučili da me prebace - ovde. I ostaću, nadam se, još dugo.

Oseća se, kaže, korisno. Otkriva svoju pravu ličnost i taj osećaj joj najviše prija.

"Jednom mesečno za vikend odem i kući u Osijek, to mi je čak pomalo stresno, suočavam se sa normalnim ljudima i njihovim životima koji me baš i ne razumeju, ako već me osuđuju. Vratiću se u taj svet kad budem skroz spremna, neću žuriti. Dobro mi je ovde, drago mi je što mogu da pomognem. To mi puno znači, ovo je zajednica usmerena ka čoveku i ja sam se tu pronašla. A "pronaći sebe" najvažniji je preduslov za jedan novi, bolji početak", kaže lepa Zorica u osvit svog novog života.

(Espreso/Slobodna Dalmacija)