DR IVO UDOVIČIĆ PRVI PUT JAVNO OTKRIO DETALJE IZ ŽIVOTA: Odrastao sa OSMORO braće i sestara, želeo da postane PILOT

Odrastao sam na selu i pravi sam primer deteta sa sela. Rastao sam u višečlanoj porodici, tako da imam šest sestara i dva brata. Pored moje dvoje dece, to je najveće bogatstvo i sreća koju Bog podari nekoj osobi.

Imali smo veliko imanje, i dok su druga deca išla na more, mi smo morali da kopamo, kosimo, sakupljamo seno, da radimo... Ja sam učio uz stado ovaca u osnovnoj školi, i bio sam đak generacije - počinje priču za "Blic" dr Ivo Udovičić, načelnik Klinike za anesteziologiju i intenzivnu terapiju VMA, i doskorašnji komadant kovid bolnice Karaburma.

Kao i svi mi, tako i dr Ivo, planirao je jedno, a u životu su se dešavale neke druge stvari. Maštao je da postane pilot, ali nije uspeo jer je imao jedan pokvaren zub. Bio je dobar matematičar, ali ga je ipak sudbina odvela ka tome da postane lekar. Osnovnu školu završio je u Kaknju, tu je planirao da ide i u srednju školu, ali je ipak vojska poslala poziv za školu.

- Bio sam najbolji matematičar na opštinskom i republičkom nivou. Mene su svi videli da ja studiram ili elektrotehniku ili matematiku, znali su me u Kaknju, i regiji jer sam bio prvi na takmičenjima. Negde pred kraj osnovne škole stigao je reklamni materijal za vojne škole, a onda me je direktor škole pozvao u kancelariju i pokazao mi. Mada, ja sam već sa najboljim drugom iz detinjstva razmišljao o nečemu sličnom, gledajući nebo, avione, prostranstvo, pa sam pitao jel' ima za pilota? Rekao je ima, pa sam se prijavio - priča dr Ivo za "Blic", sećajući se kako je upisao vojnu školu.

Kako kaže, vazduhoplovna vojna škola postojala je u Mostaru, te je rešio da konkuriše, a ubrzo zatim stigla je i vojno-lekarska komisija u Kakanj.

- Tu je stomatolog video da imam jedan pokvaren zub. Ja kažem pa popraviću, a oni meni, ne, to te odmah isključuje. Savetovali su me da pogledam neke druge vojne škole, u šta me je ubedio i moj otac. Ali ja sam samo želeo da budem pilot. Tako vam je na selu, tu su pop, učitelj i doktor tri najvažnije ličnosti. I kao evo ima srednja medicinska vojna škola, i odatle može da se ide na fakultet, eto to je super za tebe, kaže meni otac. I to mi popunimo - priča dr Ivo.

Ipak, iako je konkurisao, on je više razmišljao o matematici. Tako je stigao poziv iz Novog Sada da ide na pregled, gde se prijavilo čak 700 kandidata, a prošlo je njih 21.

- Obavili smo sve preglede, i ja nisam verovao da ću proći, bilo je mnogo kandidata. Završio sam preglede, razne testove i vratio se kući. Kako nisam očekivao da ći biti primljen upisao sam elektrotehničku školu u Kaknju, jer je to bila najjača srednja škola. Međutim, sredinom leta meni stigne obaveštenje iz Novog Sada da sam primljen u Vojnu školu. I tu sam se nećkao, ali na nagovor porodice krenem za Novi Sad te 1981. godine - seća se dr Ivo.

Naučen da sluša i poštuje starije

Vojna škola ima svoj šablon po kome funkcioniše, tu se mnogo nauči o životu, ali zahteva disciplinu.

- Bio sam vaspitano dete, naučeno da sluša i poštuje starije. Nisam se plašio izazova ili nečega. To je bilo kao da služite vojni rok, izlasci u grad ili sredom ili subotom, ne možete oba dana, već samo jedan odaberete. Izlazili smo u početku u uniformi, a trećoj, četvrtoj godini dozvolili su nam da idemo u cvilnoj garderobi. Svako jutro nameštanje kreveta, uredno, na ivicu, sve vaše stvari, uniforme složene u širinu vojničke kape, jutarnje buđenje, gimnastika, postrojavanje... Sve je bilo u savršenom redu. Meni to nije bilo teško - objašnjava dr Ivo, dok se priseća ujedno svojih prijatelja, koji su kako kaže, prijatelji za ceo život.

Prva vežba kao da je juče bila

Jednog februarskog jutra u 4 časova izjutra oglasila se uzbuna i krenuli su put Fruške Gore. Seća se tog dana kao da je juče bilo. Šuma i hladno. Ono naučeno u teoriji sada je trebao prikazati u praksi.

- Došli smo na ledinu gde je bilo snega, tu sam nam rekli da ćemo ostati 14 dana, a mi mislili šale se. Ali ostali smo, snašli smo se, napravili zemunice, založili vatru. Sve smo mi to prošli teoretski i znali kako ide, ali eto morali smo i praktično da pokažemo. Svake godine smo imali po dve vežbe jednu leti jednu zimi, u nekim uslovima. Vojna škola je bila kvalitetna, imali smo duplu obuku, školovali smo se kao medicinski tehničari, a imali smo ujedno i vojnu obuku za sve što je vezano za vojsku. Biti u vojsci, znači naučiti da se osamostalite u svakom smislu - dodaje dr Udovičić.

Posle vojne škole - prvi posao

Kako objašnjava dr Udovičić, uvek je posle škole potrebno nataložiti znanje, videti šta se naučilo i primenite praktično. On je imao obavezu da radi dve godine kao medicinski tehničar, te je otišao u Pančevo, u ambulantu pokazne brigade.

- Sve je dobro funkcionisalo, a onda su počeli da dolaze oni koji su završili medicinski fakultet i aktivirali se. Pošto sam ja bio neko ko je došao iz vojne škole, za mene je vojni propis zakon, a neki nisu znali vojne propise, i onda sam shvatio ako ostanem da radim tu ceo život, uvek će mi dolaziti oni koji će se zadržavati dve godine a onda će sa specijalizacijom odlaziti na VMA. I onda sam shvatio da ja to ne mogu, i da moram završiti fakultet. Tako sam upisao medicinu, položio prijemni, pa mi je odobreno da studiram u Beogradu. Upisao sam 1987. završio 1992 - 1993. Morao sam da polažem godinu za godinom, tako da sam uvek čistio godinu u junu ili julu, jer nisam smeo kao drugi da ostavljam nešto sa septembar jer to je bio veliki strah za mene, da se ne desi da padnem, pa da izgubim godinu - kaže naš poznati doktor.

Oženio se na fakultetu

Dok je bio na fakultetu, tada se i oženio, pa je prvo dete dobio na drugoj godini. Kako kaže. beba je danju spavala, a noću se budila, te je na fakultet ponekad odlazio pospan.

- Tako je bilo, ali sve sam davao u roku i završilo se dobro. Nakon fakulteta, imali smo obavezu da radimo dve do tri godine kao lekari opšte prakse. Ja sam tako otišao u Vršac, bio sam tamo upravnik garnizone ambulante. Na osnovu mog ličnog iskustva mogu da kažem da svi koji završe medicnu treba obavezno negde da rade pre nego što upišu specijalizaciju. Jer te tri godine se iskoriste da vam sazri znanje, da sve što ste naučili sažmete, tu postajete dobar kliničar, praktičar i doktor. Posle toga upisao sam specijalizaciju - kaže dr Ivo.

Anesteziologija je izabrala njega

Kako kaže sebe je video kao internistu, kardiologa, nefrologa, ali je dobio anesteziologiju, kao jednu od deficitarnih grana.

- Šta da radim, prihvatio sam. Šta je anestezija to sam shvatio tek kada sam ušao u sve to. To što sam ja na fakutetu imao jedno poglavlje, pola stranice, u okviru hirurgije, na vežbama smo videli nekog lika sa maskom i kapom koji ima neki aparat, ali svi smo gledali operativno polje i šta rade hirurzi. Ipak, posle kada sam video sve to iz drugog ugla, i kada su prošle godine, mogu da kažem da mi nije žao što je to tako bilo, jer da mogu da biram, sada bih izabrao anesteziju - dodaje naš sagovornik.

Kako kaže, anestezija je uvek bila skrajnuta i to neopravdano, jer iako je anesteziolog izuzetno važan i prvi ulazi u salu a zadnji izlazi, mnogi ljudi nisu ni svesni njegovog značaja.

- Mnogi upišu i odustanu jer vi ste tu uvek na ivici života i smrti. Svaka reanimacija ne može da prođe bez anesteziologa, mi i sada imamo malo intenzivista. Korona je pokazala koliko su potrebni. Svaka čast svima, i lekarima i sestrama i osoblju, ali dobar deo tereta nosili smo mi, jer smo morali da budemo tamo gde su najteži pacijenti. Najteže pacijente nema ko da sagleda do ansteziologa, mora da ga intubira, stavi na mehaničku ventilaciju, ili na invenzivnu ventilaciju. Setimo se, to nije išlo samo sa upalom pluća, već je dolazilo i do popuštanja srca, bubrega i svih vitalnih organa - kaže dr Ivo Udovičić.

Život ga je vodio

Kako ističe, život je vodio njega više nego što je on mogao da kontroliše. Uvek posvećen svemu što radi, ali ono na šta je ponosan je što je sve stekao "sa svojih 10 prstiju". Kako nam je dalje ispričao, voli da čita, posebno ruske klasike. U doba korone vodio je kovid bolnicu Karaburma, gde se danonoćno sa svojim lekarima, sestrama i celokupnim osobljem borio da spasi živote ljudi. Odlikovan je za zasluge.

Takođe, 2009. godine spremao se za Avganistan, ali su njega i tim ipak poslali u Čad na šest meseci. Kako kaže, izazovi su bili veliki, ali ih je uvek savladavao.

(Espreso/Blic/Ivana Anđelković)