"OVO ČINIMO STALNO, A NE SHVATAMO OTKUD VELIKA ISKUŠENJA U NAŠIM ŽIVOTIMA": Poslušajte reči arhimandrita Rafaila!

Arhimandrit Rafail (Karelin) jedan je od najoriginalnijih i najznačajnijih crkvenih pisaca današnjice. On je u svojim knjigama pisao, između ostalog o tome šta je danas najrasprostranjeniji greh.

Ako se upitamo koji greh je danas najrasprostranjeniji, koji je najstrašniji čir, epidemija, koja je zahvatila čitav svet, odgovor će biti: laž i licemerje.

Kao što voda koja se izliva za vreme potopa i pokriva zemlju, prodirući u svaku njenu pukotinu, ispunjavajući svaku udolinu i brazdu, i postepeno pretvara zemlju u močvaru, u prljavo blato, u blatište, koje zarobljava čoveka, tako su laž i licemerje ispunili naš život. Ovaj greh je postao uobičajen u našem svakodnevnom životu; greh u koji smo gotovo potpuno potonuli; greh koji smo prestali da vidimo, čiji smrad smo već prestali da osećamo. A mnogi čak laž smatraju duhovnom mudrošću.

Braćo i sestre, kažu da je lakše spasiti se od vatre nego od vode: vatra se može ugasiti, može se iskočiti iz zgrade koja gori, ali kada se izliju reke, gde čovek da beži? A laž i licemerje u naše vreme liče na reke prljavštine, koje su se izlile po čitavoj zemlji. Ako pažljivo pratimo sebe makar i jedan dan, videćemo koliko smo laži i licemerja pokazali tog dana.

Ranije su reči „glumac“ i „umetnik“ zvučale kao prekor. A sada ljudi kažu „umetnik“ kad žele da pohvale čoveka, da pokažu da je majstor u svom poslu. I zbog toga što smo se sami pretvorili u umetnike laži i licemerja sami smo navikli da nosimo masku na svom licu.

Evo primera: čovek se sretne sa svojim pretpostavljenima i šta se dešava? Na njegovom licu se pojavljuje nekakav servilan osmeh, neki izraz ushićenja. Ali, čim se isti čovek rastane od svog šefa reći će o njemu neku gadost ili će ispričati gadnu spletku.

A ako se sretne sa ljudima koji su mu potčinjeni njegovo lice će poprimiti nepristupačan izgled, kao da poseduje sve vrline, kao da je natčovek. Kako se ponašamo prema čoveku ako nam je potreban? Gledamo ga nežno, umilno govorimo, raspitujemo se za njegov život, informišemo se kad mu je rođendan itd. Ako sretnemo čoveka koji želi za nešto da nas zamoli mi se trudimo da prođemo, maltene da protrčimo pored njega, a kad nam to ne uspeva, gledamo na ovog čoveka kao na svog neprijatelja.

Dakle, braćo i sestre, na licu uvek imamo neku tuđu masku. Zašto je to tako? Zato što smo zaboravili da je čovek biće po obrazu i podobiju Božjem, zato što smo izgubili poštovanje prema čoveku, gledamo na svog bližnjeg kao na prostu stvar. I zbog toga među ljudima vlada takva otuđenost, čak i među najbližim rođacima. Bič našeg vremena, strašna bolest jeste hladnoća među ljudima, otuđenost među ljudima. Čovek kao da se bori protiv svih, i svi protiv njega; i kao što je u ratu potrebno lukavstvo i maskiranje, tako u našim životima vladaju neprestana laž i neprestano licemerje.

Braćo i sestre, ova laž isušuje ljudsko srce, postepeno ga pretvara u kamen, čini ga nesposobnim za bilo šta duhovno. I mi u svojim grudima nosimo srce kao leš u grobu, srce koje nikoga ne može da voli. Odučili smo se od toga da govorimo istinu, što je najstrašnije – to čak ni ne primećujemo. I ako nekome od nas kažu da je kukavica, farisej, licemer, mi ćemo se uvrediti i nećemo shvatiti o čemu se radi.

Braćo i sestre, da bi čovek postao istinski vernik on mora da nauči da govori istinu. Kao što je čoveku posle paralize teško, bolno da načini svaki pokret, svaki korak, tako i mi posle duhovne paralize, treba sa bolom, sa patnjom da nateramo sebe da se naučimo da govorimo istinu.

Reč razlikuje čoveka od svih ostalih bića na zemlji. Kod Svetih otaca čovek se često naziva „slovesnim bićem“. Rečju on opšti sa Bogom, u reči je njegovo veliko dostojanstvo i preimućstvo nad drugim bićima. A često ispada da se životinja nalazi iznad čoveka zato što ne laže, a mi lažemo. Gospod nam je dao reč – mi smo je izvrnuli. Gospod nam je dao reč za molitvu, radi komuniciranja, reč, kao mač protiv satane, a mi smo je uperili protiv sebe.

Znajte da nijedna naša reč ne nestaje, svaka ostaje. Braćo i sestre, pakao nije samo u zagrobnom svetu, pakao nije samo tamo gde se muče grešnici; nego i ovde postoji sila pakla; pakao na zemlji je strašno, nevidljivo carstvo zla. Nijedna laž, nijedna lažna i licemerna reč ne iščezava u vazduhu, bez traga, kao što nama to izgleda. Sve one ostaju kao u nekoj nevidljivoj ostavi ili riznici, u ovom strašnom carstvu zla.

I naši gresi, i naša laž, skupljajući se, pretvaraju se u neku razornu satansku silu i energiju, koje se zatim ispoljavaju na zemlji u vidu strašnih katastrofa i iskušenja, a mi ne shvatamo zašto se sve to dešava. Dakle, ne zaboravite, braćo i sestre, da ljudska reč ima veliki značaj. Kroz reč čovek može da podigne svoj um iznad zemlje, kroz reč on može u molitvi da se približi Bogu, ali kroz reč on može da služi i demonu i zbog toga svaka lažna i licemerna reč nevidljivo širi ovo strašno carstvo greha i zla. Amin.

(Espreso / Hronograf.net)