SVAKI VERNIK TREBA DA ZNA KAKO SE PRAVILNO ISPOVEDITI: Evo kako se tačno vrši OVA SVETA TAJNA!

Svetu tajnu ispovesti definiše pravoslavna liturgika kao tajnu pokajanja, kojom se čovek čisti od grehova učinjenih posle krštenja. Ispovest je, dakle, sveštena radnja u kojoj sveštenik silom Duha Svetoga otpušta i razrešava hrišćanina od grehova, koje on ispovedi i za koje se kaje.

To nije formalna, uobičajena radnja (sa kojom bismo „pripremili za dolazeći praznik“, ili „da možemo da se pričestimo“), to nije izolovana dužnost i obaveza ili potreba za psihološkim rasterećenjem. Ispovest uvek treba da bude propraćena pokajanjem. Jedan Svetogorski starac kaže: „Mnogi se ispovedaju, ali malo njih se kaje!“

Šta je pokajanje?

Pokajanje je proces koji započinje duboko u nama, proces kajanja i tuge jer smo se udaljili od Boga. Pokajanje znači promena našeg razmišljanja, našeg karaktera, obnavljanje morala i odbacivanje greha. Pokajanje znači ljubav prema vrlinama, dobročinstvo, želja, spremnost i jaka sklonost da se opet sjedinimo sa Hristom kroz blagodat Duha Svetoga.

Pokajanje počinje u dubini srca i neizostavno kulminira u Božanskoj, svetoj tajni ispovesti. U koliko čovek pokajanjem nije očistio, izbacio iz dubine svoga bića grehe prema bližnjima, niti uložio trud i ljubav da se postara o duhovnom zdravlju u Hristu, ne postoji način da se ostvari pomirenje Boga i njega. Ljudski je grešiti, ali je ljudski i kajati se, kao što je božansko svojstvo praštanje. To možemo videti kroz službu Crkve, i njen bogoslužbeni deo, “jer je Tebi je svojstveno da nas miluješ i spasavaš, Bože naš…”

Sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže: „Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: prvi – za onaj kojim ide, i drugi – za onaj kojim treba da ide. Više je onih koji se kaju, no onih koji skreću svoje kolesnice na novi put je mnogo manje. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku – jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.

Šta je ispovest?

Sveta tajna ispovesti u Crkvi postoji i data je kao mogućnost obnavljanja i isceljenja grehom narušene ljudske prirode i života. Zato je greh u duhovnom životu i okarakterisan kao bolest koja opterećuje i muči ljudsku savest. Otuda je ispovedanje i pokajanje oblik duhovnog lečenja.

Kako se vrši ispovest?

S obzirom na činjenicu da današnji vernici svetu tajnu ispovesti i pokajanja obavljaju uglavnom na Svetoj Liturgiji uoči pričešća, i najčešće za vreme nekog od velikih postova, to će umnogome sputati sveštenika da se u celosti posveti pokajniku.

Vernici čekaju u redu, a ispovest koja se obavlja mehanički, i ne traje duže od par minuta po osobi. Kod ovakvog načina ispovedanja vernih, s razlogom možemo postaviti nekoliko pitanja: da li takvu praksu možemo nazvati svetom tajnom ispovesti, da li je oproštaj grehova dobio onaj koji na takvoj ispovesti nije ništa rekao, odnosno ispovedio (jer se zbog brzine ispovest najčešćše svodi na pitanje: Kaješ li se? – Kajem. Jesi li grešan?- Grešan sam). Sveštenik potom čita razrešnu molitvu, i opet se postavlja pitanje od čega je razrešio vernika ako ovaj nije ništa rekao?

Pravilna ispovest se vrši u vreme kada nije bogosluženje zbog toga da bi sveštenik mogao u potpunosti da se posveti razgovoru sa vernikom, a i onaj koji se ispoveda da može da kaže sve ono za šta se kaje. Za to bi bilo najbolje da se ispovest vrši posle jutarnjeg ili večernjeg bogosluženja. Takođe onaj koji se ispoveda mora da bude svestan svega što ispoveda, kako bi ta ispovest bila potpuna, navodi se na sajtu Hrama Svetog Save.

(Espreso)