JOVANA JE AUTORKA NAJEMOTIVNIJE FOTOGRAFIJE U SRBIJI: Ova žena nas je OSTAVILA bez DAHA, PONOSNO nosi SVOJ OŽILJAK!

Fotografija pruža besmrtnost, nadahnjuje maštu i pomaže da dokumentujemo život.

U velikoj konkurenciji, na prestižnom svetskom takmičenju portretne fotografije "The Portrait Masters", izdvojila se jedna fotografija iz Srbije čiji je autor Jovana Marinković.

Njen portret je poseban jer iza sebe krije neverovatnu priču. Priču o herojskoj borbi, ljubavi, porodici i pobedi života nad smrću.

- "The Portrait Masters" je trenutno najveće i najprestižnije takmičenje u portretnoj fotografiji na svetu. Ove godine je bilo oko 130.000 učesnika, a svaku fotografiju ocenjuje stručni žiri - najuglednija imena iz svetske fotografske industrije. Moja fotografija je, među 130.000 kolega, osvojila bronzanu medalju i uz to zauzela sedmo mesto na listi najboljih fotografija u kategoriji porodične fotografije, ističe za Espreso fotograf Jovana Marinković koja dodaje da je neverovatan osećaj postići tako visok plasman.

- Sama činjenica da pored toliko ljudi koji se ovime bave profesionalno, neko tog kredibiliteta smatra da tvoj rad vredi budi neprocenjiv osećaj, kaže naša sagovornica.

Jovana je ovom vrstom umetnosti počela da se bavi pre više od deset godina, a inspiraciju pronalazi svuda oko sebe. Najviše u ljudima.

- Moj prvi kontakt sa fotografijom je bio pre više od deset godina, a portretnom fotografijom se bavim oko četiri godine. Najviše me inspirišu ljudi, njihove priče, energija, emocije koje nose sa sobom… Volim da ispričam nečiju priču kroz portret, navodi Jovana.

Jedan čovek, jedna priča. Objektiv je, u Jovaninom slučaju, samo sredstvo kojim se dokumentuje ono što je rečima ponekad teško opisati.

Osim toga, Jovana je umetnik na misiji. Ona ohrabruje žene različitog uzrasta i izgleda da zavole sebe. Pitali smo je zašto se odlučila na to.

- Mnogo je razloga. Prvo, žene koje nisu poznate (pa samim tim nisu često pred kamerama) imaju uverenje da je za izgled “kao sa naslovnice” potrebno mnogo toga što one nemaju i nedostižno im je. To jednostavno nije tačno, tvrdim da svaka žena ima to u sebi. Dakle, u sebi, veze nema sa fizičkim izgledom. Kada to izvučete iz nekog na površinu, osećaj je neopisiv – i meni, i njima. Drugo, većina fotografa svesno potencira da fotografiše žene koje se uklapaju u određenu formu društveno prihvaćene lepote. Ja pre svega verujem da u svakom postoji lepota, a onda i da svako zaslužuje da tu svoju lepotu vidi i kroz portret. Sve ovo zaista i iskreno mislim, živim i radim, objašnjava naša sagovornica.

Kao produkt takve vizije nastala je i nagrađena fotografija koju smo pomenuli na početku teksta. Žiri sastavljen od renomiranih stručnjaka prepoznao je kvalitet, iako nije u potpunosti bio upućen u priču koja se krila iza objektiva.

Bračni par Bihorac vraća veru u ljubav

Pred njen fotoaparat stali su Violeta i Dušan Bihorac, par neverovatan po mnogo čemu. U vremenu u kom se olako raskida zavet "i u dobru i u zlu, u bolesti i u zdravlju", kada bračna sreća na društvenim mrežama "pršti" na sve strane a puca pred prvim malo većim pritiskom, sve više se gubi vera u ljubav i privrženost. Onu iskonsku. Između muškarca i žene i, pre svega, između dva ljudska bića.

U novembru prošle godine Violeta je čula rečinicu koja menja život, ma koliko jaki, hrabri i pozitivni bili. Datum i dalje pamti, kao i sve prognoze lekara koje nije tražila.

- 26. novembra 2021. godine sam čula rečenicu “Violeta vi imate karcinom” i prvo što sam pomislila bilo je “Dobro je samo da nije ljudima koje volim”. Lekarima nisam tražila prognoze. Svi znamo šta reč karcinom nosi sa sobom. Moja vrsta karcinoma je bila jako agresivna i tog dana pre nego što su stigli nalazi biopsije doktorka je izgovorila: “Ako je ovo vrsta koja mislim da jeste, nemamo vremena da čekamo - svaki dan i sat su važni“. Sve mi je bilo jasno. I nakon nalaza biopsije često bi lekari ponavljali: “Znate da imate agresivnu vrstu karcinoma”. Iznova sam se trudila da hrabrim druge da će sve biti dobro iako nekada ni sama nisam znala da li će, priseća se tridesetosmogodišnja Violeta Bihorac za Espreso.

Violetina najveća podrška i u ovoj bici je suprug Dušan (39) sa kojim punih 18 godina, ruku pod ruku, korača kroz život. Kako kaže, to je jedno puneletstvo puno svega.

- Suprug je druga polovina mene i njegova podrška mi je bila oslonac .Bilo je dana kada sam mislila da više ne mogu. Sam pogled na decu u danima kada sam bila loše potpuno me slamao. On bi to prepoznao, zagrlio me i mogla sam jedino sa njim da se isplačem i da znam da me razume i da nas boli isto. U tim danima je on više verovao i držao porodicu na okupu, ističe naša sagovornica.

Opšte je poznato da podrška članova porodice i prijatelja nekoga ko se suočava sa karcinomom mogu znatno da ublaže njegove emocionalne reakcije na novonastale promene u toku bolesti i lečenja.

U svojoj porodici, tokom najvećih borbi, ova hrabra žena je pronašla sigurnu luku. Uz nju su, pored supruga Dušana, bila deca kao i svekrva.

- U borbi sa mojim karcinomom, kao porodica, svako je imao svoj osećaj. Ja sam po prvi put u životu naučila da jasno izgovaram svoje potrebe, kao i oni meni, tako da smo znali kada je i šta kome potrebno. Sin je želeo da bude pisutan u svemu i sve da zna, tako smo se i ponašali. Kada bi suprug radio, sin je bio uz mene, držeći mi glavu dok povraćam; svekrva je bila sve vreme sa nama i pomagala oko svega. Ona je bila tu za decu dok smo mi po lekarima, tako i za mene kao majka, ističe Violeta i dodaje:

- Kada imate podržavajuću porodicu sve je lakše. Jako puno ljudi je nema ili jednostavno nestanu kada uslede teška vremena. Smatram da niije nužno da moraju biti tu, ali je olakšavajuće kada vam daju do znanja da ste voljeni - borba je upola lakša. Mnogi nisu svesni koliko je prisutnost i sam zagrljaj ogroman onome ko se bori, poručuje naša sagovornica.

Kao prvi plod Dušanove i Violetine velike ljubavi rodio se sin Filip. Violeta je imala urednu i drugu trudnoću, svi nalazi su bili uredu, a u junu 2013. godine rodila je ćerkicu Unu.

Uni su dijagnostifikovali redak sindrom artogripoze i druge dijagnoze koje su se samo dodavale na već postojeći spisak. Do Unine treće godine oni su svakog meseca iz Kraljeva odlazili na terapije i preglede u Beograd.

- Za Beograd smo se preselili kada nam je mlađe dete, koje ima preko 10 dijagnoza, loših prognoza i hitnih transporta za Beograd, gde smo čekali po dva tri sata da saznamo samo da li je živa, odlučili da budemo bliže stručnjacima i poštedimo sebe tog stresa isčekivanja. Stariji sin Filip je tada imao nepunih devet godina, pa smo vagali i želeli da i njemu što manje stresnija bude promena i da prihvati najbolje što može kao i svi mi, priseća se ova majka-heroj i dodaje:

- Filip je sada prva godina medicinske škole i naš ponos za sve, što je tako mali a ujedno veliki i zreo prošao sve zajedno sa nama. Una je drugi razred specijalne škole za decu sa oštećenjem sluha i svojim nizom dijagnoza ruši sve prognoze lekara, iako je svakako dete sa posebnim potrebama, kaže naša sagovornica.

Filip i Una ih, kako kaže, uče ih da je život vredan življenja, šta znači prava podrška i bezuslovna ljubav. Kako bi što više bila uz decu, Violeta radi od kuće za mrežni marketing. Priču svoje porodice i njihova iskustva deli preko stranice violetabihorac.rs

Ideja za fotografiju koja je krunisana bronzom

U toku lečenja Violeta kontaktirala je umetnicu fotografije Jovanu kako bi zakazala termin za "fotošuting". Želela je da ovekoveči uspomenu na hrabrost u borbi sa bolešću, kao i neizmernu podršku koju je sve vreme dobijala od supruga.

- U toku svog lečenja poslala sam Jovani poruku videvši da stvara uspomene koje ostaju i posle nas u toj čarobnoj kutiji jer prognoze nisu bile obećavajuće. Iako smo uvek verovali da ćemo i ovu borbu uz Božiju pomoć dobiti, nekako sam želela tu čarobnu kutiju da nas podseća na snagu, ljubav zajednice i porodice, navodi Violeta.

S obzirom na troškove njenog lečenja i lečenja ćerke Une, zamalo da toliko željeni "fotošuting" ostane neispunjena želja. Međutim, kao u nekom filmu, pojavila se Jovana sa fotoaparatom u rukama.

- Suprug reče ostaće želja - znaš koliko nas košta svo lečenje i pregledi, kako moje tako i Unino. Tada sam Jovani odgovorila da trenutno ne možemo da se fotografišemo i da ću se javiti kada budemo u mogućnosti. Moja želja je ostala želja i samo par dana kasnije Jovana mi se javila i rekla da želi od srca da nam pokloni njen fotošuting. Tada sam skakla od sreće i plakala. Suprug izgovara: “Stvarno si čudo, znaš da ne volimo da se slikamo.” Međutim, kada smo se pojavili kod Jovane i kada smo je upoznali, imala sam utisak kao da se već poznajemo i sve je nekako išlo samo od sebe. Jovana je jedno posebno, bombastično biće, poput zvrka, puna energije, prijatna, strpljiva, posebna i neko ko se jako brzo zavoli. Došla nam je kao melem ili kako bih ja rekla dar od Boga. Termine nismo mogli da uklopimo zbog naših obaveza i lečenja tako da smo na fotošuting otišli nakon moje operacije, između terapija, kaže Violeta.

I Jovana se prisetila tog trenutka i otkrila kako se osećala kada joj se Violeta javila. U bračnom paru Bihorac prepoznala je nešto posebno.

- Kada me neko kontaktira za fotografisanje, ja gotovo nikada ne gledam ko je iza profila, odgovorim svima jednako. Tako je bilo i sa Violetom. Međutim, nešto mi nije dalo mira i kliknula sam na njen profil - tada sam shvatila da je njena priča izuzetno emotivna i da ako neko zaslužuje da ima portret koji će trajati večno i pričati priču koja će inspirisati mnoge - to je ona. Bilo mi je bitno da prikažem koliko je podrška važna, koliko je dragoceno imati uz sebe sjajnu porodicu i koliko je takva ljubav moćna. Da je biti “pravi muškarac” stvar hrabrosti, principa, sposobnosti da voliš celim bićem i budeš prisutan i dosledan u svakom smislu a ne skupog automobila, novca ili statusa. Da kao žene nismo ni svesne koliko možemo, posebno u takvom okruženju. Da vera ima moć da režira srećan kraj, navodi Jovana sve ono što joj je donela saradnja i poznanstvo sa ovim bračnim parom.

Kaže i da je izvukla važnu pouku iz svega toga i da želi svi da je čuju kako bi ljudi povratili veru u ljubav.

- Pouka je da ljubav, razumevanje i podrška moraju da budu osnova svakog odnosa jer je to jedino što nosi ljude i kroz dobro i kroz loše. Kad njih ima, i izazovi su lakši a i radost je lepša, ističe Jovana.

Pitali smo i kakav je osećaj bio fotografisati takav par.

- Neverovatan, u svakom smislu. Pa pogledajte ih kroz fotografiju - oni su jedno. Koliko je to veličanstveno?

Da li su oni jedan od dokaza da je porodica najvažnija i da i dalje postoje oni koji se drže čuvene zakletve (koju danas mnogi krše) "i u dobru i u zlu”?

- Apsolutno. To je ujedno bila i misao koja mi je konstantno prolazila kroz glavu kada smo fotografisali deo sa nagrađenom fotografijom: da li zaista razumeš šta znači “i u dobru i u zlu”, ističe Jovana, autor nagrađene portretne fotografije.

Violeta kaže da je osećala da će Jovana biti nagrađena za svoj rad i dobro delo koje joj je učinila.

- Moram da priznam da sam Jovaninu medalju osećala, verovala u njen talenat od prvog dana kada sam videla kakvu čaroliju stvara na svakoj svojoj fotografiji. Naravno da smo bili presrećni što se pored svih svojih čarobnih fotki odlučila za našu. Tog dana kada je osvojila nagradu bili smo na vezi i zajedno smo skakali i vrištali preko telefona sa Jovanom uz želju - “Do zvezda, zvezdo!”, prisetila se Violeta.

Violetina poruka za sve koji prolaze kroz teške trenutke

Violeta je poslala poruku svima koji je bore sa ovom opakom bolešću ili u svom okruženju imaju nekoga ko bije životnu bitku.

- Bolest nije sramota, mnogi ljudi je kriju kao da su oni krivi za to što im se dešava. Ali, kako podići svest da počnemo da vodimo računa o sebi i svom zdravlju ako o tome ne pričamo? Svi koji se bore volela bih da prihvate da je to trenutno stanje i u svakom mraku pronađu tračak svetlosti i Vere da će sve biti onako kako je najbolje za nas. Neko sam ko je uvek verovao u čuda i još uvek verujem. Volim život, iako je ponekada pretežak i deluje da nema izlaza, poručuje Violeta Bihorac.

Naučila je da iz najveće slobosti izvuče najveću snagu, a ništa od toga ne bi uspela da nije imala veru. Veru u sebe, nadu, promenu, ozdravljenje, u dobro u ljudima. I na kraju, ono najvažnije - veru u Boga.

- Mislim da je Vera ključ svega. Naravno, i podrška ljudi koje volimo, ali nekada ljudi nisu spremni da prihvate i da nam pruže ono što je nama u datom trenutku potrebno. Naučila sam da ono što bih ja uradila ne znači da bi neko drugi. Bogu hvala ja sam imala podršku, ali znam da mnogi nisu, kaže na kraju razgovora za Espreso Violeta Bihorac.

(Espreso)