"UDARAO ME JE GDE SE NE VIDI, GOVORIO DA SAM DEBELA KRAVA": Irenina ispovest izaziva MUKU!

Kada je upoznala deset godina starijeg Marka, zgodnog, obrazovanog i pažljivog muškarca, Irena je bila studentkinja druge godine fakulteta. Bila je srećna i ponosna što je on, takav, baš u njoj pronašao ljubav svog života.

Bio je, istina, ponekad težak, ćudljiv, ponekad su njegove reakcije bile nepredvidive, ponekad je znao, bez ikakvog razloga da ćuti i ne javlja joj se, ali... Ko je uopšte savršen? Nakon četiri meseca veze, Irena (ime promenjeno zbog zaštite podataka o ličnosti) je zatrudnjela. Preselila se kod Marka, nazovimo ga tako, u prostranu kuću u kojoj je živela i njegova majka.

Venčali su se tiho, na venčanju su bili samo ona i njen verenik, dva Markova prijatelja koji su bili i kumovi i njegova majka.

"Rekao je da moji roditelji nisu dobrodošli. Da su seljaci. Seljačine! Ni moja sestra nije bila pozvana. Niko moj... Jesam li trebala da pristanem na to? Nisam. Ali bila sam trudna. Želela sam da moje dete bude rođeno u braku, to mi je puno značilo. A venčanje, mislila sam, pa nije to tako važno. Majka mi je govorila da nema veze, bitno da se udam kad sam već bila tako glupa da zatrudnim pre vremena i da je Marko dobar čovek, da ne pije, ne kocka, da ima sve... Videla ga je samo jednom pre braka...", kaže Irena.

Kad je rodila sina, Irena je prekinula studije. Njen muž imao je odlična primanja. Ona nije imala nikakva.

"Nisam znala da je ponižavanje pred prijateljima, a sve su to bili njegovi prijatelji, zapravo zlostavljanje. Mislila sam da to što mi pred drugima nabija na nos to što nemam diplomu i što sam sa sela i što sam debela, da to nije tako strašno. Premda sam ponekad plakala i molila ga da to ne govori. On bi odgovorio da istina ne bi smela da mi smeta i da, umesto da gunđam, bolje da smršam...", dodaje.

Umesto da smrša, Irena se još više ugojila, jedući da se uteši, utapajući se u samopreziru.

"Kad mu je umrla majka, stvari su se pogoršale. Jako su se pogoršale. Dan nakon sahrane me je prvi put udario. Samo sam ga pitala šta ću skuvati za ručak. Ništa više! On mi je prišao, počeo da viče na mene... Vikao je kako ja, debela krava, mogu da pitam šta ću jesti, a njegova majka se još nije ni u grobu ohladila... Onda me je udario šakom u lice i ja sam posrnula i pala na pod. Bila sam potpuno šokirana. Jednostavno, nisam mogla da shvatim šta sam skrivila...On je uzeo jaknu i otišao, a ja sam sedela na pločicama u kuhinji sve dok se sin nije dogegao do mene i počeo da plače... Nije imao ni dve godine... Kad se Marko vratio, videla sam da ga je sramota, da mu je teško... Mislila sam, to je učinio jer je u šoku, ipak mu je umrla majka. Nisam ni spomenula taj udarac, bila sam... Bila sam i ja posramljena. I bilo mi ga je žao", kaže Irena.

No njegov bol za gubitkom majke je prošao. Ali njen princ iz bajke počeo je, malo pomalo, da pokazuje pakleno lice i sve češće joj je nanosio bol. Jednostavno, udarci su postali način komunikacije u kojoj je on nalazio odušak, svaki put nju okrivljujući jer ga je "izazvala". Život je postao hodanje po minskom polju, u stalnom nastojanju da ga ne isprovocira samom činjenicom što je tu, što je uopšte živa.

"Udarao me je tamo gde se ne vidi. Po leđima, u stomak, po rebrima... Premda, nigde i nisam išla, niko i nije mogao da me vidi. Prijateljstva od ranije sam zapustila, prijateljstvo traži vreme, a ja sam svo vreme posvetila njemu i sinu. Nisam mogla da kažem ni sestri ni majci šta se događa, ono malo što bih ih i videla, on je bio uz mene. Onda mi je jednom, bilo je to 2015., tačno na Badnji dan, taman sam bila skuvala bakalara, stavio ruku na vruću ploču od šporeta. Rekao je da je bakalar odvratan i da nije ni za dati Ciganima. Držao mi je ruku na ploči sve dok nije zasmrdelo sprženo meso. Onesvestila sam se od bola, a on je pozvao Hitnu pomoć. Plakao je. I rekao mi: "Pogledaj šta si učinila od mene?" Kad je došla Hitna pomoć, rekao im je da sam se slučajno opekla. Neki mladi doktor mi je pružio pomoć, stavio nešto na ruku, upitao me da li ja potvrđujem da je opekotina nastala slučajno. Ja sam rekla da potvrđujem. Mislim da nije poverovao, takva opekotina ne može da nastane slučajno, ali, eto...Nije hteo da se petlja", kaže Irena i pokazuje dlan leve ruke na kojem se i sada jasno vide tragovi povrede.

Ideja o odlasku za Irenu nije bila opcija. Nije imala sredstava sa samostalan život, nije mogla sa detetom da dođe nikome na vrata i očekuje bilo kakvu pomoć. Bojala se da bi odlaskom još više "izazvala" svog muža.

"Počela sam potajno da idem kod psihologa. Jednostavno, morala sam nekome da se ispovedim", kaže ona i povuče rukav nadole, preko opečene ruke i gleda očima punim neke odmaknute tuge koja kao da nije njena, kao da priča tuđu priču.

"Moj cilj je da mogu da prihvatim život onakvim kakav on jeste. Naravno, psihologinja je sugerisala razvod, odlazak, ali... Kako? Ne mogu! Nisam mogla. Ni sada ne mogu...Neću moći nikada. I ona je to shvatila", kaže Irena.

Prošle godine je Irenin muž imao saobraćajnu nesreću nakon koje je ostao oduzet u donjim ekstremitetima. Sad je u kolicima. Ona brine o njemu i o dečaku koji je u međuvremenu postao srednjoškolac. Njen muž je danas ne tuče. Odnosno...

"Samo ponekad me uhvati za kosu i počupa me. Ali retko. Jednom je to uradio, a sin je bio upravo ušao u kuću i video ga... Isti čas me je pustio. Ja mislim da se on jako sramoti samog sebe, ali ne može da se promeni, to je jače od njega... Ne prilazim mu blizu osim kad je mali u kući, znam da ne želi da sin vidi da je takav prema meni... Spavam u drugoj sobi i, iskreno, barem u krevetu imam svoj mir. Sad je ipak lakše, premda... Premda je teško. Teško je. Ponekad noću sanjam da je ustao iz kolica i da me davi golim rukama. Ponekad mi se srce tako uzlupa da mislim da ću umreti. Pomislim, bože, ako umrem, šta će biti od mog deteta, ali... Guram dalje. I još nešto. Evo, samo da kažem... Znam da se od sudbine ne može pobeći, ali...Bilo bi dobro da napišete, da mlade devojke znaju... Nema veze ako ga volite, nema veze ako se čini savršen... Kad vidite da vas nešto muči, da nešto ipak nije u redu.... Bežite što pre! Makar bile i trudne! Makar venčanje već bilo i zakazano! Bežite! Bolje je i prositi nego provesti čitav život u jadu! I u modricama. Eto, to sam htela reći", kaže Irena.

Ona je jedna od mnogih žena koje trpe nasilje i koje nikad neće izaći iz paklenog porodičnog kruga u kojem su zarobljene sa svojim "princom iz bajke", koji je postao princ tame. One nisu deo nijedne statistike, one su deo takozvane "crne brojke" o kojima ne znamo ništa. Njoj i takvim ženama nijedan, pa ni ovogodišnji Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama ne znači ništa. One smatraju da im niko ne može pomoći...

(Espreso / Slobodna Dalmacija)