SVAKI VERNIK TREBA DA ZNA KAKO SE PRAVILNO ISPOVEDITI PRED DUHOVNIKOM: Izbegnite ovih 7 najčešćih GREŠAKA

Da bi naša ispovest bila ugodna Bogu, ona mora biti iskrena, istinita, bez preuveličavanja, prožeta smirenjem. U toku ispovesti treba imati na umu sledeće:

1. Ne treba tražiti od sveštenika da nas pita za nešto, jer ispovest nije saslušanje i sveštenik ne može znati šta mi krijemo u duši.

2.Ne treba prebacivati odgovornost na druge i saopštavati bilo šta o drugim ljudima. Neki imaju običaj da umesto svojih ispovedaju tuđe grehe. Naravno, mnogo je lakše govoriti o tuđim gresima i kriviti druge da su uzrok našeg pada. Prepodobni Jovan Lestičnik savetuje: “Obnaži, obnaži svoju ranu pred lekarem. Ne stidi se nego reci “Rana je moja, lično moja. Izazvala ju je moja lakomislenost i ništa drugo. Niko nije kriv za moj greh ni čovek, ni đavo, ni telo, niti šta drugo osim moje nemarnosti.”

3. Ne treba pričati duge priče, treba govoriti kratko i konkretno. Neki od nas ispovedaju svoje grehe kao da pričaju priču o nekakvom trećem licu, bez skrušenosti i pokajanja. Takva ispovest, bez osećanja pokajanja ni po čemu se ne razlikuje od običnog razgovora.

4. Ne treba se ispovedati uopštenim i neodređenim frazama, na primer “Veoma sam grešan” ili ” U svim gresima sam grešan”. Treba da navedemo u čemu konkretno smo bili nedostojni ljubavi Božije, prisetiti se konkretnih grehova i njih ispovedati.

5. Ne treba pričati o svojim dobrim delima i nepostojećim vrlinama. Gospod Isus Hristos kaže: “Kada izvršite sve ono što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrbne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti.” Zar postoje takva dobra dela kojima se možemo pohvaliti? Ako pokušamo da sagledamo kakve sile iz dubine pokreću naša “dobra dela”, naše “žrtve” koje, kako nam se čini, prinosimo, i naše “vrline” kojih, kako pretpostavljamo, imamo dovoljno, možemo se samo postideti. Gotovo sve je prikriveno skrivenim egoizmom, uživanjem u samome sebi, licemerjem. Đavo zna naše sramne unutrašnje pobude i nimalo se neprotivi mnogim našim dobrim delima i vrlinama. Jedino što opravdava pominjanje našim prividnih dobrih dela na ispovesti jeste situacija u kojoj na taj način možemo prikazati skrivene motive nekih naših postupaka. To što u našim dobrim delima ima nečeg “nečistog” ipak ne znači da treba da ih se odreknemo. Na ispovesti, imamo mogućnost da proniknemo u sopstvene pobude , šro pomaže našim delima da ubuduće budu čistija.

6. Ne treba govoriti o gresima koje smo već ispovedali ( ukoliko ih, naravno, ne ponavljamo). To je svojevrsno ispoljavanje neverja, jer na taj način mi dovodimo u sumnju izvršenje Svete Tajne

7. I na kraju, ne treba ništa utajiti, jer tako ismevamo Svetu Tajnu i obmanjujemo Boga, ali sveznajućeg Gospoda nemoguće je obmanuti.

(Espreso/Opanak)