ZNATE LI KO JE BIO PRVI SRPSKI TAJNI AGENT? Knjaz Miloš ga oslovljavao sa "BRATE" i slao na ŠPIJUNSKE MISIJE!

Vasilije Vasa Popović, narodni knez od Drugog srpskog ustanka, bio je najpouzdaniji i najvažniji obaveštajac knjaza Miloša Obrenovića. Koliko je knjaz imao poverenja u njega govori i činjenica da ga je oslovljavao sa “brate”. Bio je brat od ujaka kneginje Ljubice Obrenović. Vasa beše pismen čovek, što je u Srbiji onoga vremena bila retkost. Učesnik zbora u Takovu na kome je, na Cveti 1815. godine, doneta odluka o podizanju Drugog ustanka na Turke.

Knjaz Miloš je, početkom 1819. godine, za glavnog kneza požeške nahije postavio Vasu Popovića, koji je pripadao malom broju ljudi koji su dobili titulu kneza, a nisu imali ratnih zasluga.

Knez Vasa bio je akter i kreator mnogobrojnih tajnih špijunskih i diplomatskih misija, prenosilac depeša i usmenih poruka o kojima je smelo da zna tek nekoliko najuticajnijih ljudi. Šefovao je grupi izvrsnih srpskih uhoda po drugim zemljama. Modernom terminologijom, bio je knjažev Džejms Bond, sve do svoje smrti 1832. godine!

Njegova uloga, značaj i zasluga za oslobođenje Srbije sve do naših dana ostali su velika tajna!

Istorijska je to ličnost, kojom se srpska slobodoljubiva javnost zaista može ponositi, ali o doprinosu kneza Vase, nažalost, javno se malo zna. Istina o sudbini i ulozi ovog velikana iz magli istorije izronila je tek pred dvestotu godišnjicu Drugog srpskog ustanka.

– U spiskovima prvaka Miloševog ustanka iz 1815. Vasa Popović se najpre pominje kao pisar gospodara Jovana Obrenovića. Zatim postaje jedan od trojice Miloševih tajnih savetnika. Za kneza Požeške nahije, sa sedištem u Čačku, koja je sezala sve do Trstenika, izabran je 1819. Uz tu funkciju obavljao je najpoverljivije dužnosti u korist ostvarenja konačnog cilja, srpske samostalnosti. Sam ustanak je, gledan u vojnom smislu, trajao svega nekoliko meseci.

Njegov nastavak bile su duge, mukotrpne diplomatske borbe, pregovori i dogovori najpre sa turskim Marašli-pašom pa nadalje, sve do delatnika i emisara tadašnjih velesila. Knjazu su za sve to bili potrebni najsposobniji i najodaniji ljudi, a oni su uz tu diplomatsku i obaveštajnu delatnost u njegovo ime na unutrašnje političkom planu istovremeno predstavljali i vršili sudsku i vojnu vlast – objašnjava za Novosti istoričar Aleksandar Marušić, kustos Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu.

Zašto danas nemamo jasno sačuvan Vasin lik?

– Na čuvenoj slici „Takovski ustanak“ nastaloj 1895. autor Paja Jovanović prikazuje i lik Vase Popovića, ali se, nažalost, ne razaznaje koji je to lik – veli kustos Marušić. Za razliku od drugih ličnosti, Vasinih portreta nema verovatno zbog njegove tajnovite istorijske uloge.

U narodnom predanju je ostalo zapamćeno da je knez Vasa bio naočit, stasit čovek, te da ga je knjaz oslovljavao sa „brate“, što je bio još jedan dokaz njihove prisnosti i poverenja. Ipak, šturi požuteli zapisi svedoče, da je u njihovim međusobnim odnosima, jednako kao i u njihovim životima uopšte bilo i uspona i padova, ali je knez Vasa poverenu državničku misiju, strogo inkognito, ipak uspeo ostvariti do kraja.

– O odnosima knjaza i Popovića ostalo je sačuvanih Popovićevih pisama, u kojima on naglašava i ovo: „Službovao sam i kod jednog i kod drugog Obrenovića, dobro znam kakvi su oni ljudi“.

Narod je vrlo poštovao i cenio kneza Popovića, jer se za razliku od mnogih velikodostojnika uopšte nije ponašao kao velmoža, autokrat. Bio je pravdoljubiv, iako je život tada bio vrlo kompleksan, kao i njegova funkcija u narodu, nenaviklom na red. Narod je tištala osionost mnogih Miloševih poverenika, koji su težili da prigrabe što više lične vlasti, dok se Popović zdušno bavio i sirotinjskim mukama, u smislu našeg vremena humanitarnim radom. Pravedno bi presuđivao u svim sporovima. Kao čovek i (iz)vršilac vlasti, odskakao je od običaja i prakse svog doba, bio je daleko ispred njih! U zapisima stoji da se upravo njegovim radom stanje u pojedinim krajevima po običan narod bitno poboljšavalo – nastavlja Marušić.

Sudbina je ipak odredila, da se knez Vasa obreo u vrtlozima zakulisne međunarodne politike i špijunaže svog doba. Viđeniji Srbi tada su, uglavnom, bili turkofili ili austrofili. Nasupot njima, knez Vasa Popović se afirmativnije izjašnjavao prema Rusiji, mada je i u tom svom državničkom stavu bio prilično rezervisan.

Kao vrhunski obaveštajac sa urođenim darom, bio je stvaralac i šef jednako tajne mreže sposobnih uhoda, koje je slao po okolnim krajevima i zemljama: od Skadra, tada veoma važnog Travnika, do Stambola, Beča, Moldavije, Rusije… Vrsni agenti, da ih tako zovemo, bili su iz raznih branši: trgovci, „putnici“, sasvim obični ali promućurni ljudi, čak i sveštenici…

Kad je složena situacija to zahtevala, Vasa je sam, po dogovoru sa knjazom, preduzimao najtajnije i najopasnije misije. U srpsku istoriju je, tako, dovitljivo ušao sa špijunskim rekvizitom, vrlo neobičnim, kojeg pomenuti muzej čuva kao važan eksponat u svom odeljenju u Takovu. Sa samo naizgled običnim štapom za poštapanje, kakav i danas nose stari ljudi.

U pitanju je dvodelni štap, koji se očas posla rašrafi i postaje ubojito oružje, jer je u njegov gornji, kukasti deo, u dršku, ugrađen bodež sa dve oštrice. Donji deo je u stvari uski cilindar u kojem je knez Vasa nosio poverljive depeše, poruke, pisma, dokumente, možda i novac… Štap se lako rašrafljuje kad se odvrne metalni prsten, koji spaja oba ta dela.

Ovo Vasino korisno špijunsko i odbrambeno pomagalo nije ukrašeno duborezima ili ornamentima. Samo zato, da bi i sumnjičavom oku iskusnih inostranih, naročito turskih špijunskih protivnika delovalo kao najobičnije, neugledno poštapalo, a oni nisu ni slutili da ovaj „priprosti“ Srbin, seljačkog porekla i duše, tim štapom, u stvari, ispunjava svoje nevidljive obaveštajne, najtajnije državničke naloge!

Knez Vasa je bio prijatelj i Vuka Karadžića, sa kojim se upoznao u selu Gornja Crnuća, koje je jedno vreme bilo prestonica Miloševe Srbije, gde još stoji Milošev konak. Sa Vukom je povezivao guslare i narodne pevače, kazivao mu epske pesme, o čemu svedoči sam Vuk, zapisom: „Od čestitog gospodara Vase Popovića dobio sam 20 pesama“.

Vasa Popović je umro 17. januara 1832. godine u Beogradu. U vezi sa njegovom smrću ostali su nerasvetljeni neki momenti i neodagnate sumnje. Milan Đ. Milićević je u svom “Pomeniku” zabeležio da je gospodar Vasa Popović, krenuvši na put iz Čačka za Beograd, još u svom dvorištu, zakačio glavom za konopac za sušenje rublja, dobio na čelu malu ranu, koja se u putu pozledila pa čim dođe u Beograd, legne u postelju, naturi se na njega crveni vetar, od koga i umre. Vasa Popović je bio sahranjen u porti beogradske crkve, ali su mu, kasnije, posmrtni ostaci preneti u Breznu i sahranjeni kod tamošnje crkve, čiji je ktitor bio.

Nasuprot takvoj smrti gospodara Vase Popovića Vuk Karadžić na jednom mestu (Komentar k pismu pisanom Milošu Obrenoviću 12. aprila 1832.) za smrt gospodara Vase otvoreno okrivljuje knjaza Miloša.

(Espreso / Novosti)