SRPKINJA POBEGLA ZA HOLANDIJU NAKON PRISILNE UDAJE: Tamo je doživela GROZOTU!

Koliko ponekad sujeta i ego mogu da odigraju veliku ulogu, najbolji je primer naših ljudi koji žive u Holandiji, a koji su bili "mušterije" saobraćajnog policajca. Naime, kada je shvatio da lepa kuvarica ne želi ništa sa njim, rešio je da ga dobra zapamti, i to na ne baš lep način.

Muškarac iz Srbije, opisao je u pismu za rubriku "Moj život u inostranstvu" jednu anegdotu iz života u Holandiji. "Tornado", kako se potpisao, podelio je sa čitaocima segment iz života gde je njegova koleginica sa posla, Lela koja je pobegla iz Srbije prisilne udaje, bila je žrtva holandskog saobraćajca. Naime, nakon odbijanja, on ju je zaustavio dok je trezna vozila automobil. Međutim, kako je dala prvo njemu da joj pokaže kako se koristi alkometar, prema Tornadovoj tvrdnji, uspeo je da joj namesti kaznu za vožnju u pijanom stanju.

Priču vam prenosimo u celosti:

Kućno zvono ne bi bilo toliko bolno da mi kuvari nemamo običaj da popijemo pivo pre spavanja kako bi se koliko-toliko rashladili od vrelog roštilja na kome radimo do ponoći. Da nije tog hladnog piva ne bi se ohladili ni za sedam dana. Zvono je pritisla Lela. Čuo sam je kako galami: „Ajde bre, kasnimo na posao, ne mogu svaki dan zbog tebe da plaćam parking."

Što je najgore i nema parkinga. Živim u samom centru Roterdama, tako da je nemoguće po podne naći slobodno mesto. Da ga rezervišem bilo mi je glupo, jer košta dosta novaca. Osim toga, Lela se uvek snađe sa njenom malom „fijestom” i parkira na trotoaru uz sam ulaz u zgradu.

I ovaj put sačekala me da se obučem, skuvam kafu i ponesem je u plastičnoj čaši, da je pijem usput. Tuširaću se na poslu jer radim u vrhunskom restoranu gde ima tuševa pre i posle posla i gde me čeka čista kuvarska odežda svaki dan. Ja sam šef kuhinje a Lela je moj prvi asistent.

Ja sam je tu zaposlio, zbog njenog auta ali i šarma pomešanog sa izuzetnom lepotom. Ceo restoran, počev od gazde, preko kelnera celi dan su zauzeti sa Lelom.

Imala je ugljenu kosu i zelene oči kao moja baka Divna, a figuru cure od devetnaest godina.

Personal više nije obraćao pažnju na moje meso, salate i predjela. Nisu se više pravili pametni sa svojim besmislenim primedbama, kojima su hteli da pokažu svoje ugostiteljsko znanje pred gostima i gazdom.

Sada su, ne samo nosili narudžbine, nego su stalno dežurali na šalteru da bi videli Lelu.

Radili smo u malom gradu, ali je restoran bivao sve puniji. U početku sam mislio da je to zbog mog ukusnog roštilja od svih vrsta mesa. Ipak, morao sam da se pomirim sa činjenicom da je to najviše zbog lepe Lele.

Kuhinja je bila otvorena i sve više su dolazili da vide Lelu kako odnosi meso sa roštilja na šalter. Mogli su da je vide u njenoj punoj lepoti. Što je najveći štos, Lela je sve to znala, ali je uporno i uspešno glumila naivnu ženu koja još nije dotakla četrdesetu.

Lela je pobegla u inostranstvo zato što su je roditelji udali za najbogatijeg čoveka u tom delu Srbije. Pobegla je sa drugim čovekom koji je imao visoku poziciju u tadašnjem komunističkom sistemu u Jugoslaviji.

Nisu tražili azil već su morali da rade kako bi preživeli. Zbog ljubavi radije su izabrali siromaštvo u inostranstvu umesto bogatstva u Srbiji. Nisu znali zanate niti strane jezike. Morali su rmbače da bi preživeli. Zbog toga sam rešio da im pomognem.

Kad je počela da radi u naš restoran počeli da dolaze lokalni političari, policajci i njihovi šefovi, naši bogati gastarbajteri… Sve zbog Lele. Za oko mi je zapao jedan mlad momak koji počeo da dolazi svako veče. Kad bih mu rekao 'dobro veče pogledao bi me kao krava mrtvo tele. Bilo mi je čudno zašto me tako posmatra jer se ne poznajemo.

Posle sam shvatio da on misli da sam ja Lelin muž jer radimo u istom restoranu za istim roštiljem. To sam shvatio jedne sunčane nedelje kad smo Lela i ja jurili „ford fijestom” da što pre stignemo na posao. Tog dana je bila otvorena i terasa pa smo imali dupli posao. Lela je vijugala namerno svojom „fijestom” da pogodi neku rupčagu na putu kako bih ja prosuo kafu direktno na majicu i farmerke. Ona bi se kikotala sledećih 10 kilometra kako me je opasno prešla.

Zaustavio nas je visok i mlad policajac kome je uniforma perfektno stajala. Kad je prišao autu video sam da je to onaj naš stalni gost.

Rekao je Leli da je brzo vozila i da zbog toga mora da duva u balon za ispitivanje alkohola. Lela ga je prepoznala i bilo joj je smešno jer se i policajac smešio. Osim toga ona nikada nije okusila alkohol. To sam i ja znao jer smo mnogo puta izlazili i nikada, ama baš nikada nije popila ni čašicu.

Međutim, Leli đavo nije dao mira i želela je da malo koketira sa ovim momkom koji je do ušiju bio zaljubljen u nju. Glumatala je da baš ništa ne razume. Mene je pitala: „Šta kaže, šta hoće on?”

Rekao sam joj da hoće da ona duva u balon, a ona mi kaže: „Kaži mu da ja to ne znam, nikad nisam to radila. Nek` mi pokaže.”

Policajac rekao da razumeo šta Lela hoće i pokazao šta traba da radi. Lela se još kikotala i ne obrisavši duvalo počela da iz sve snage duva u balon. Pokazalo je da ima visok promil alkohola u krvi, što je razbesnelo, dala je gas i odjurila. .

Posle dve nedelje dobila je astronomsku kaznu od 400 evra. Žalila se i unajmila advokata, a ja sam bio svedok na sudu. Ništa nije pomoglo, još je morala da plati sudske troškove.

Čitava drama trajala je tri godine. Policajac posle ovoga nije dolazio na večere u restoran. Pretpostavljam da je to bila njegova osveta lepoj Leli jer je „zveknuo” tri viskija pre nego što je zaustavio. A ona ga nije fermala dva odsto. Bila je to njegova osveta lepoj Leli ii našem restoranu.

(Espreso/Politika)