VERNICI SUTRA U STRAHU IZGOVARAJU OVU MOLITVU KAKO BI SPASILI DUŠU: Obeležava se važan datum

Srpska pravoslavna crkva i vernici sutra obeležavaju dan Svetog Averkija Jerapoljskoga, koji je prema predanjima čak prošao iskušenja od samog đavola.

Prema predanjima crkve, sutra ljudi kako bi spasili svoju dušu moraju da izgovaraju molitvu Svetog Averkija, a nikako ne smeju da budu zavisni.

Za carovanja Marka Avrelija, sina Antoninova, u gradu Jerapolju, u kome imađaše malo hrišćana a ogromno mnoštvo neznabožaca, sveti Averkije beše episkop. U vreme jednog velikog praznika u čast idola, svi sakupljeni neznabošci u hramu svom veseljahu se i klanjahu bezdahnim bogovima svojim, idolima, prinoseći im žrtve. Sveti Averkije, videvši to, uzdahnu i zaplaka što l.udi oslepljeni bezumljem, ostavivši Boga, klanjaju se đavolima, i ne mareći za Stvoritelja počituju delo ruku ljudskih. Zatvorivši se u svome domu episkop se moljaše, govoreći: Bože vekova i Gospode milosti, Ti si stvorio vaseljenu i održavaš je; Ti si poslao Jedinorodnog Sina Svog na zemlju da se ovaploti radi čoveka; Ti sada pogledaj s neba na sav svet; pogledaj i na sšaj grad, u kome si me postavio za pastira razumnih ovaca Svojih; pogledaj na pomračene u njemu ljude: oni poštovanje koje priliči Tebi, odaju poganim demonima i delu ruku svojih; Gospode, ove zabludele ljude izbavi od pogibli, privedi ih iz tame k svetlosti Tvojoj, pribroj ih izbranome stadu Tvome!

Posle ove usrdne molitve svetitelj zaspa, pošto već beše nana noć; i u snu njemu predstade mladić neiskazane lepote, koji dajući mu u ruke žezal govoraše: Averkije, idi sada u ime moje i ovim žezlom polupaj načelnike zablude! - Prenuvši se od sna Averkije razumede da mu se u viđenju javio sam Gospod, jer oseti u srcu svom neiskazanu radost. I ispunivši se revnosti on odmah ustade, pa uzevši veliku motku, na koju naiđe, on te iste noći u tri sata po mraku pohita ka Apolonovom hramu, u kome se juče bučno praznovalo i mnogo žrtava prinelo. U tome hramu beše mnogo velikih, skupocenih i veo ma ukrašenih idola. Stigavši pred hram, Averkije nađe vrata zaključana. On udari u njih, i ona se tog trenutka otvoriše. Ušavši u hram, sveti episkop stade najpre udarati idola Apolonovog, a zatim i ostale. I sve ih polupa i razbi u sitne deliće. A gluvi i nemi idoli, bezglasni i bezdahni i nemoćni, ne mogahu se zaštititi kada ih svetitelj razbijaše. Samo se čula lupa od udaraca i tresak od stropoštovanja idola na zemlju.

Žreci idolski koji življahu blizu hrama, probudiše se od velike lupnjave u hramu, i ne mogahu da shvate šta je to. I potrčavši u hram, oni ugledaše idole bogova svojih gde polupani leže na zemlji, i svetog Averkija kako parčad idola gazi nogama i razbija ih žezlom. I uplašiše se žreci. A sveti Averkije, obrativši se njima, reče sa gnjevom: Idite k načelnicima grada i k svemu narodu, i kažite, da su se bogovi vaši na jučerašnji praznik silno napili, pa se noću pobili među sobom, i tako popadali na zemlju i razbili se. - Rekavši to, svetitelj ode domu svom, kao snažan junak koji pobedi neprijatelje, što idoli zaista i behu, pošto mnoge duše ljudske odvukoše u pogibao.

Žreci idolski odmah se uputiše gradskim načelnicima, i obavestiše ih o svemu što učini Averkije. A kada se razdani, ta se vest začas raširi po celome gradu, i stekoše se u hram svi, i mali i veliki, i prost narod i načelnici. I kad ugledaše idole bogova svojih porazbijane na sitnu parčad i razbacane po zemlji, zaprepastiše se. Pa ispunivši se velike jarosti, stadoše svi vikati: Smrt Averkiju! - Neki dodavahu tome: Pošaljimo ga caru, neka tamo dobije muke koje je zaslužio zločinom svojim! - A neki predlagahu: Hajdmo da mu kuću zapalimo, i njega sa kućom! - Međutim načelnici govorahu narodu: He usuđujte se zapaliti kuću Averkijevu; jer mi se bojimo da požar ne zahvati sav grad, ako vi zapalite Averkijevu kuću. Bolje je da uhvatimo Averkija, pa ili da mu sami sudimo po zakonu, ili da ga pošaljemo na viši sud.

Dok je uzrujani narod tako grajao i već hteo da napadne na Averkijev dom, neki episkopovi susedi otrčaše k Averkiju u njegov dom; oni zatekoše svetog episkopa gde poučava sabrane oko njega verne, i ispričaše što čuše u narodu, koji hoće da navali na njegov dom i da njega uhvati kao zločinca. - Čuvši to, verni se uplašiše, i moliše svetog pastira svog da se skloni iz svoga doma i prikrije za kratko vreme, dok se ne stiša narod. Svetitelj pak, ni najmanje se ne bojeći, odgovori: Gospod je zapovedio Svojim učenicima da oni smelo bez ikakvog straha propovedaju svima narodima reč spasenja. Pa zar ja da se bojim onih što su ustali na mene i traže dušu moju zbog moje revnosti za Boga mog? Ako se i sakrijem od ruku ljudskih, kako ću se sakriti od ruke Božije? I koje me to mesto može sakriti od njega? Braćo, zaista ne dolikuje nama da se bojimo i da se krijemo, kada nam je Gospod pomoćnik i čuvar života našeg. Stradati za NJega jeste blago, a umreti za NJega slađe je od svakog srećnog života.

Rekavši to, sveti episkop izađe iz svoga doma i uputi se ka središtu grada, a za njim iđahu verni. Došavši tamo gde se obično skupljao narod, i sevši na povisoko mesto, on stade učiti ljude koje tamo zateče, da poznadu istinitoga Boga, da shvate prelest demonsku i lažnost bogova svojih, da odbace idolopoklonstvo, a da verno služe Jedinome Bogu, Tvorcu svega sveta, koji živi na nebu. Tada neki od neznabožaca otidoše k načelnicima gradskim i k narodu, sabranom kod Apolonovog hrama, i razjarenom zbog porazbijanih idola, i obaveetiše ih da Averkije usred grada uči ljude Hristovoj veri. Čuvši to, svi se još više razjariše protiv Averkija, što on ne samo idole njihove polupa nego se, eto, drznuo da i veru svoju hrišćansku javno propoveda. U takom besu oni pojuriše ka mestu gde se svetitelj nalazio, da ga na mestu ubiju. Među tim narodom behu i tri odavno đavoimana mladića. A kad se narod stade približavati k svetitelju, ova tri mladića po dejstvu đavola što behu u njima dobiše nastup, i stravično zapomažući sve strahovito uplašiše. Razdravši na sebi haljine svoje, oni stadoše zubima svojim kidati svoje sopstveno telo i gristi ruke svoje. Zatim pavši na zemlju, oni se valjahu, i penu bacahu, i često užasne krike puštahu, zapomažući: Averkije, zaklinjemo te jedinim istinitim Bogom, koga ti propovedaš, ne muči nas pre vremena.

Užasnuti ovako strašnim prizorom ljudi stadoše, i posmatrajući potresno mučenje ona tri mladića i slušajući njihove stravične urlike i krikove, oni pretrnuše od straha. I zaboravivši radi čega su došli, oni stišani u nedoumici čekahu šta će biti, i šta će sa tim mladićima učiniti Averkije, koga đavoli mole da ih ne muči. A sveti Averkije stade se moliti, govoreći: Oče vozljubljenog Sina Svog Isusa, Ti nam otpuštaš grehe pa makar ih bilo bezbroj, i daješ nam sve korisno što od Tebe ištemo, - Tebe sada prizivam i molim: odagnaj đavolju napast od ovih mladića, da bi i oni odsada išli putem zapovesti Tvojih, sledujući svetoj volji Tvojoj, i da preko čuda koje učiniš na njima, mnogi poveruju u Tebe, Jedinog svemoćnog Boga, i priljube se uz Tebe, i poznadu da nema drugoga osim Tebe.

Pomolivši se tako Bogu, svetitelj se obrati k mučenim đavoimanim mladićima, i udarajući ih ovlaš po glavi žezlom, koji držaše u ruci, reče: U ime Hrista moga naređujem vam, đavoli, iziđite iz mladića, ne povredivši ih ni najmanje. - Tada đavoli, povikaviš užasnim glasom, iziđoše iz mladića koji ležahu na zemlji kao mrtvi. A sveti Averkije, uzevši svakoga od njih za ruku, podiže sa zemlje. I oni tog časa postadoše zdravi i pametni, i pripavši k svetitelju, celivahu česne noge njegove.

Kada to narod vide, nestade jarosti u njega, i on povika: Jedini istiniti Bog jeste Bog koga Averkije propoveda! - Zatim stadoše raspitivati svetitelja: Reci nam, čoveče Božji, da li će nas primiti Bog tvoj, ako My pristupimo? Da li će nam oprostiti bezbrojne grehe naše, ako se obratimo k NJemu? Nauči nas kako da verujemo u NJega. - A sveti Averkije, otvorivši usta svoja, stade ih učiti poznanju Boga, i produži reč svoju do tri sata posle podne. Onda naredi da donesu k njemu sve bolesnike; i on ih isceli prizivajući ime Isusa Hrista i mećući ruke svoje na njih. Čuvši njegovo učenje i videvši čudesa, svi ljudi poverovaše u Gospoda Isusa Hrista, i moliše svetog Averkija da ih krsti. No pošto već beše veče, svetitelj odloži njihovo krštenje za sutradan, naredivši svima da se pripreme za sveto krštenje. A kada se sutradan narod opet sabra k njemu, on ih sve odvede k crkvi, i ponovo ih dosta pouči. Zatim satvorivši uobičajene molitve, on krsti toga dana pet stotina ljudi. I u toku nemnogo dana ne samo Jerapolj nego i susedne gradove i sela on privede veri i krštenjem ih prisajedini Bogu. I raznese se slava njegova svuda. I mnogi bolesnici iz raznih i dalekih strana dolažahu k njemu i dobijahu dvostruko isceljenje: isceljenje tela i isceljenje duše.

Jedna ugledna žena po imenu Friela, majka Evksenijana Poplijana, namesnika carskog na Istoku, bejaše slepa. No čuvši za svetog Averkija da isceljuje mnoge i razne bolesti, ona naredi te je odvedoše k svetom Averkiju. Zatekavši svetitelja gde uči narod, ona pade k nogama njegovim, moleći ga da joj otvori oslepele oči njene. A svetitelj, brinući se najpre o prosvećenju duševnih očiju njenih, upita je da li veruje u Hrista Isusa koji otvori oči slepome od rođenja. I kada Friela obeća da će poverovati, i suzama zalivaše noge svetitelju, svetitelj, pomolivši se Bogu, dotače se očiju njenih i reče: Svetlosti istinita, Isuse Hriste, dođi i otvori oči sluškinje Tvoje! - I tog časa Friela progleda, i bi krštena od svetitelja. Krstivši se, ona dade svetitelju pola imanja svoga da razda sirotinji. I dobivši potrebne pouke od svetog episkopa, ona se vrati domu svome. A sin njen Evksenijan Poplion, carski namesnik, videvši mater svoju da je progledala i saznavši da joj sveti Averkije molitvama svojim otvori oči, zažele da ga vidi i da mu zablagodari za isceljenje svoje majke. A svetitelj i Evksenijana nauči veri i obrati ga Hristu.

Posle toga tri druge žene, koje takođe behu oslepile, pristupiše k svetitelju i poklonivši mu se rekoše: I mi verujemo u Hrista Isusa koga ti propovedaš; stoga te molimo, otvori i nama oči, kao što si otvorio Frieli. - Svetitelj im odgovori: Ako stvarno verujete u istinitoga Boga, kao što tvrdite, onda ćete ugledati svetlost NJegovu. - Rekavši to, svetitelj podiže oči svoje k nebu i stade se moliti. Dok se svetitelj moljaše, siđe s neba zrak neiskazane svetlosti, koji prevazilažaše sijanje sunca, i obasja svo mesto gde sveti Averkije stajaše i moljaše se. I svi prisutni padoše na zemlju, ne mogući gledati tu neiskazanu svetlost, samo tri slepe žene stajahu nepomično. A kad se ta svetlost dotače očiju tih slepih žana, one odmah progledaše, i blistanje nebeske svetlosti prestade. Svetitelj upita progledale: Šta ugledaste najpre, kada vam se otvoriše oči? - Prva reče: Ja videh Staroga danima koji se dotače mojih očiju. - Druga reče: Ja videh prekrasnog Mladića koji se dotače mojih očiju. - A treća reče: Ja videh malo presvetlo Dete koje se dotače mojih očiju. - Čuvši to, svetitelj i svi što behu proslaviše Boga, Jednoga u Trojici, koji tvori divna i preslavna čudesa.

Zatim sveti Averkije, saznavši da i u susednim gradovima i selima ima mnogo boleonika koji pate od raznih bolesti, krenu sa učenicima svojim i, ugledajući se na Gospoda svog, prohođaše gradove i sela, učeći ljude o carstvu Božjem i isceljujući bolesnike. Došavši u jedno mesto zvano Selište, pored reke, on prekloni kolena i pomoli se govoreći: Gospode milosrdni, usliši mene slugu Tvoga, i podaj blagodat mestu ovom: neka potekne ovde izvor toplih voda, i neka svi koji Se miju na njemu dobijaju isceljenje od svake bolesti i nemoći. - I kada završi molitvu, iznenada bi grom iz vedra neba, i svi se prisutni prepadoše. A posle groma izbi izvor toplih voda na mestu gde sveti Averkije uznese kolenopreklonu molitvu. Tada svetitelj naredi ljudima što behu s njim, da kopaju duboke rovove za sabiranje toplih voda, i svima bolesnicima naloži da se miju u. toj vodi, i svaki koji se izmivao, dobijaše isceljenje molitvama svetiteljevim.

Jednom đavo, želeći da iskuša svetog Averkija, uze na sebe izgled žene i pristupi svetitelju ištući blagoslov od njega. A svetitelj, pogledavši u lice đavola, htede da se okrene od njega, no pritom se udari desnom nogom o kamen, i povredi gležanj, tako da mu se i rana pojavi. Osetivši jak bol, svetitelj stajaše ćuteći i držeći se rukom za ono mesto gde beše rana. Na to se đavo gromko nasmeja, pa uzevši svoj obični izgled reče svetitelju: Nemoj me smatrati za jednog od ništavnih n malih đavola, koje ti izgoniš. Ja sam starešina njihov; i eto, zadao sam ti ranu; i ti koji druge isceljuješ od bolesti, sada si sam bolestan.

Rekavši to, đavo uđe u jednoga junošu koji stajaše pokraj svetitelja, i poče ga mučiti. A sveti Averkije, pomolivši se Bogu, zapreti đavolu i istera ga iz junoše. Izišavši iz junoše, đavo povika: Mnoga mi zla činiš, Averkije, i ne daš mi da ovde mirno živim; postaraću se da ti se osvetim, i primoraću te da pod starost svoju putuješ u Rim.

Vrativši se domu svome, sveti Averkije sedam dana niti što jede niti što pi, nego prebivaše u postu i svunoćnim molitvama, moleći Boga da ne da vragu taku vlast nad njim, te da on ide onamo kuda đavo hoće. Sedme pak noći svetom Averkiju se Gospod javi u viđenju i reče: Averkije, po mome promislu ti ćeš biti u Rimu, da bi i tamo poznali ime moje. Stoga se ne boj, jer će blagodat moja biti s Tobom.

Ovo viđenje ukrepi svetog Averkija, i on ispriča bratiji što ču od Gospoda koji mu se javio. Uskoro posle ovoga đavo, koji se hvalio da će primorati svetog Averkija da putuje, poče to vešto privoditi u delo.

U to vreme car rimski Marko Avrelije učini svojim sacarem Lucija Vera, i veri za njega svoju kćer Lukilu. No pre svadbe đavo uđe u tu devojku i stade je mučiti. To baci u veliku tugu oba cara, i oca i verenika. Oni sabraše iz cele zemlje najiskusnije lekare, mage i žrece, trudeći se na sve moguće načine da izleče Lukilu. Ali od svega toga ne bi nikakve koristi. Naprotiv, iz dana u dan devojci bivaše sve gore i gore. A jednoga dana đavo poče vikati u devojci, govoreći: Niko me odavde ne može isterati osim Averkija, episkopa Jerapoljskog.

Kada to ču otac devojčin, car Marko Avrelije, on odmah posla Evksenijanu Poplionu, svom carskom namesniku na Istoku, pismo ovake sadržine: Naša carstvenost je saznala da u podvlastnoj ti oblasti postoji neki Averkije, episkop Jerapoljski, muž toliko silan u hrišćanskoj veri, da može i đavole izgoniti i razne bolesti isceljivati. Pošto nam je on potreban, to mi šaljemo dva naša dostojanstvenika, Valerija i Vaoijana, da ga sa svakom počašću dovedu k nama. A tvome dostojanstvu naređujemo da ga privoliš da nam rado dođe, zbog čega će ti od nas biti ne mala nagrada.

Dobivši ovakvo pismo od cara, carski namesnik ode k svetom Averkiju i stade ga moliti da ide u Rim k caru sa carskim izaslanicima. A sveti Averkije, setivši se da se đavo hvalio kako će ga pod starost primorati na teško putovanje u Rim, pomisli u sebi: Iako si se, vraže, postarao da privedeš u delo ono što si u gordosti svojoj hvalisavo obećao da mi prirediš, ipak se nećeš obradovati: jer imam nadu u Gospoda da se moja starost neće uzalud potruditi, nego ću i tamo satrti gordost tvoju silom Hrista moga, koji mi u viđenju obeća blagodat Svoju.

Spremivši sve što beše potrebno za put, svetitelj krenu prizivajući u pomoć svemoćnog Boga. A spremi za put ovo: malo hleba, i jedan kožni meh u koji nali vino, jelej, sirće i vodu, i učini da se ove tečnosti ne pomešaju jedna sa drugom. I kada mu za vreme puta beše potrebno vino, to iz meha tecijaše samo vino; kada mu beše potreban jelej, onda iz meha izlažaše samo jelej; kada mu beše potrebno sirće, onda izlažaše samo sirće; a kada mu beše potrebna voda, tecijaše samo voda. Tako svaka tečnost isticaše posebno, iako sve one behu zajedno u jednome mehu. Jednom učenik svetiteljev htede da bez blagoslova njegovog natoči sebi iz meha čašu vina, i gle, potekoše zajedno sve tečnosti pomešane: i vino, i jelej, i sirće, i voda, tako da on ne mogade okusiti od te mešavine. Zaprepašćen, on ispovedi svoj greh svetitelju, zamoli od njega oproštaj, i tada, po blagoslovu blaženoga, svaka tečnost stade ponovo isticati odvojeno.

Kada sveti Averkije stiže u Rim, car sa svojom ženom Faustinom primi ga s češću, i odvede k svojoj kćeri, mučenoj od đavola. A kad đavo ugleda svetog Averkija, nasmeja se i reče: He rekoh li ti, Averkije, da ću ti se osvetiti za jade što si mi zadao, i da ću te naterati da pod starost putuješ u Rim? - Da, zaista je tako, odgovori svetitelj, ali ti ovo neće biti na radost, prokleti đavole. - I naredi svetitelj da devojku izvedu iz palate napolje. A kada je vođahu, đavo se odupiraše ne želeći da ide, no devojku ipak silom vođahu. Tada đavo stade bacati devojku na zemlju i biti je, a sveti Averkije, podigavši oči svoje k nebu, usrdno se moljaše Gospodu za isceljenje stradajuće devojke. Onda đavo poče zapomagati: Zaklinjem te samim Hristom tvojim, nemoj me poslati ni u bezdan ni u koje drugo mesto, nego mi daj da se vratim onamo gde sam bio pre ovog vremena. - Svetitelj odgovori: Vraže, poći ćeš ka ocu svome, Satani. Ali pošto si namučio mene starca da ovamo doputujem, to se i ti nećeš vratiti odavde bez muke i prazan. Evo leži kamen, (pred dvorcem bejaše ogromno veliki kamen, da ga je mnoštvo naroda jedva moglo samo pokrenuti s mesta; na taj kamen svetitelj ukaza rukom), naređujem ti, đavole, imenom Gospoda mog Isusa Hrista, da ovaj kamen odneseš u moje otačastvo, u grad Jerapolj, i položiš kod južne gradske kapije.

Tada đavo, kao rob i zarobljenik, vezan kletvom, izađe iz careve kćeri, uze taj kamen, i teško stenjući ponese ga po vazduhu preko ipodroma. I svi ljudi što tamo behu, sa velikim udivljenjem gledahu kamen nošen po vazduhu i čujahu gromko stenjanje đavola, ali njega samog ne mogahu videti. Odnevši kamen u Jerapolj, đavo ga položi na onom mestu, gde mu beše naredio sveti Averkije. A žitelji Jerapolja, videći ogromni kamen gde iznenada pade iz vazduha, behu preneraženi, i razumeše tu tajnu tek kada se k njima vrati sveti Averkije.

Međutim careva kći, oslobodivši se zlog mučitelja, ležaše bezglasna kao mrtva kraj nogu Averkijevih. Videći to mati njena, carica Faustina, pomisli da je kći njena umrla, i stade plakati. No sveti Averkije pruži ruku svoju i podiže devojku živu, zdravu i potpuno razumnu. Tada se silno obradovaše njeni roditelji, sav dom carski bi ponesen veseljem zbog isceljenja careve kćeri. A roditelji njeni poslaše radosnu vest i zetu svome Luciju Veru, koji u to vreme ratovaše protivu Parćana, izveštavajući ga o ozdravljenju njegove verenice. Svetitelju pak oni nuđahu bogate poklone, i obećavahu mu dati sve što bude hteo. Ali on ne uze ni zlata ni srebra, niti ikakvog imanja, i govoraše: BogatstvO nije potrebno onome kome su hleb i voda kao carski obed i kao gozba velika. - A zaiska samo dve stvari: prvo, da se siromašnim hrišćanima u Jerapolju svake godine daje iz carskih danaka po tri hiljade mera pšenice; drugo, da se o carskom trošku podignu kupatila kod izvora toplih voda, koje svetitelj molitvama svojim izvede iz dubine zemlje na isceljenje bolnih. Car to odmah s radošću prihvati, i dade i pismeni nalog za to.

Svetitelj posle toga ostade još neko vreme u Rimu, utvrđujući u veri Crkvu Hristovu. I njemu se u viđenju javi Hristos i reče: Valja ti, Averkije, biti u Siriji, i tamo propovedati ime moje, i utvrditi crkve moje, i isceliti mnoštvo bolesnih.

Posle toga viđenja sveti Averkije moli cara da ga otpusti, ali car ne pristajaše, bojeći se da u odsustvu svetiteljevom đavo ponovo ne uđe u kćer njegovu. Međutim svetitelj usavetova cara da se ne boji, ubedivši ga da se đavo ne može vratiti. Pa i posle toga car nerado otpusti svetitelja.

Sevši na lađu, sveti Averkije otplovi u Siriju; i prvo poseti Antiohiju, zatim otputova u Apameju, i u druge tamošnje gradove, vaspostavljajući mir u crkvama, uznemirenim jeresju markionita. Prešavši preko Eufrata, svetitelj poseti crkve u Nizibiji, i u svoj Mesopotamiji. Odatle ode u Kilikiju i Pisidiju; poseti i Sinad, mitropoliju Frigijoku. Po svima tim oblastima i gradovima on bi od velike pomoći Crkvi Božjoj, mnoge neverne obrati u veru Hristovu, jeretike posrami i odagna, verne učvrsti u veri, zabludele izvede na pug istine, iz mnogih ljudi izagna duhove nečiste, i ogromno mnoštvo raznovrsnih bolesnika isceli. I svetog Averkija svi stadoše nazivati ravnoapostolnim: jer niko, osim svetih apostola, ne obiđe tako mnogo zemalja i gradova. Tako svetitelj ovaj pronese slavu Hrista Boga i mnogo posluži spasenju ljudi. Posle toga se svetitelj vrati u Jerapolj.

Kada žitelji Jerapolja čuše da se njihov pastir vraća k njima i da se već nalazi nedaleko od grada, pohitaše mu u susret svi, i malo i veliko, i žene i deca, i s neiskazanom radošću pripadahu k njemu, kao deca k ocu, i dobijahu od njega blagoslov, kojega odavno već behu željni. Ušavši pak u grad, sveti Averkije se uputi U crkvu, i sevši na svoj presto dade svima mir i pouči ih mnogo. I svi se radovahu povratku svetoga episkopa, a naročito ništi i ubogi, pošto sveti Averkije donese sa sobom carsku gramatu koja naređuje da im se za ishranu dodeljuje svake godine po tri hiljade mera pšenice iz carskih danaka. I pšenica je bila davana sve do dana Julijana Odstupnika, koji to ukinu i carsku gramatu oduze. Staranjem svetog Averkija biše podignuta, po carevom naređenju, i kupatila kod izvora toplih voda.

Ostale godine svoga života sveti Averkije provede u svetosti i pravdi, mudro rukovodeći svoju pastvu. O svojoj pak končini on bi unapred obavešten: jer mu se u viđenju javi Gospod, i reče: Averkije, već se približi vreme da otpočineš od trudova svojih.

Posle toga sveti Averkije sazva svoju pastvu, i obavesti ih da se bliži kraj njegovog života na zemlji, pa im, po običaju svom, održa opširnu pouku, savetujući sve: da budu nepokolebivi u veri, čvrsti u nadi, i nelicemerni u ljubavi. Zatim svetitelj pripremi sebi grob, pa davši svima mir i blagoslov, predade svetu Aušu svoju u ruke Gospoda svoga.

Tako sveti ravnoapostolni Averkije skonča u sedamdeset trećoj godini svoga života. Svi žitelji grada Jerapolja toplo oplakaše svoga pastira, i pobožno pogreboše česno telo njegovo, i kamen onaj, koji nekada po svetiteljevom naređenju bi prenesen iz Rima, položiše sa velikom mukom na grob prepodobnoga. I molitvama svetiteljevim davahu se mnoga isceljenja, kako od njegovog groba, tako i od toplih voda, koje on izvede svojom molitvom. Molitvom njegovom neka Gospod i na nas bogato izliva milost Svoju vavek. Amin.

(Espreso)