SVADBENO KOLO JE RITUAL: Ne igra se samo zbog zabave, evo koje je TRADICIONALNO ZNAČENJE!

U slovenskoj tradiciji najčešća reč koja označava narodnu igru jeste kolo. U kolu se ljudi drže za ruke (pojaseve, ramena) obrazujući kružni oblik (mada je ono često otvoreno). Igra podrazumeva ritmično kretanje u prostoru, najčešće otvorenom.

Kružna igra se sreće širom sveta. Razlog tome leži u verovanju u magijske moći kruga. Okružujući predmet ili biće, ljudi stiču moć nad njim ili mu pak predaju svoje magijske moći. U magiji jednako značenje imaju ples u krugu i kružni hod (Zečević 1983: 103). Kolo oblikom i pokretima koji se u njemu čine stvara zaokruženi prostor. On je obredno čist, što znači da je zaštićen, u njemu nema nečistih sila.

Da bi kolo sačuvalo svoju zaštitnu funkciju, ne sme da se kida, tačnije ne izlazi se iz kola pre završetka igre. U njega se ulazi sa spoljne strane i to najčešće u parovima. To nam pokazuju sledeći stihovi iz usmene lirike: „Igralo kolo pod Vidin,/ ‘Pusti me majko da vidim.’/ ‘Eto ti dragog, idi s njim.’/ ’Neka mi dragog, oću s njim’“ (Karadžić 1977:133, 265º).

Igranje i gledanje mladih na seoskim svetkovinama, na prelima, često prethode svadbi. Pozivajući devojku u kolo, momak izražava osećanja. Ako devojka sama ulazi u kolo, birajući mesto pored nekog mladića, šalje poruku tako da igru svakako treba shvatiti u komunikacionom kontekstu. Kada se mladi zagledaju, roditelji odlučuju o tome da li su jedno drugom prilika, i ako jesu, onda dolazi do svadbe.

Devojka ne može sama da odluči za koga će se udati. Mladić možeda zna da se sviđa devojci, ali je ne prosi u kolu, niti mu ona tu može dati pristanak. Ona daje pristanak tek kada je otac pita. Pošto se momak i devojka vere, oni zauvek igraju jedno do drugog. O tome govore svatovske pesme: „Plemeni se Pavo ženi,/Plemenitu ljubu vodi…/ I u kolo s krunom igra,/ Pokraj Pava mila draga“ (Karadžić1898: 16, 24º).

Kolo, kao i obredni svadbeni predmeti, jabuka, prsten i venac, oblikom podsećaju na sunce. Na taj način ono učestvuje u solarnom kultu koji je dominantan na svadbi. On podržava život, a osim toga unosi kosmičku dimenziju u ljudski brak, pa tako svadba mladića i devojke postaje metafora nebeske svadbe neba i zemlje (Ivanova 1998: 10). Veza sa solarnim kultom vidi se i u kretanju kola. Njegov smer se uvek poklapa sa smerom kretanja sunca.

Bez obzira gde i kako se kolo igra, ono je znak veselja, radosti i zato ga uvek prate pesme. Kolo ima i funkciju u obezbeđivanju sklada na svadbi kao obredu prelaza. Ono omogućava lakši prelazak granice između svetog i profanog, svog i tuđeg, dve porodice, odnosno dva kulta predaka, dvoje ljudi. Igra je tu da obezbedi veselje, bilo da ono ima obrednu ulogu ili je nema, već iskazuje ljudske emocije u određenom trenutku života.

Na sam dan svadbe igra se mnogo, ali se obredni karakter čuva tako što se tačno zna kada se igra. Glavno veselje je u mladoženjinoj kući, jer je cilj svadbenog obreda dovođenje neveste u taj prostor. U mladinoj kući je slavlje drugačije, setno, zbog opraštanja. Osim toga, devojke koje treba prve da povedu kolo i zapevaju tu su zaposlene oko opremanja mlade, pomažu joj oko spreme.

Kolom se ispraćaju svatovi koji kreću po devojku. Igra se oko trpeze za kojom sede glavni gosti. Igračka pesma spaja se sa počasnicom, jer se njom žele dobre želje. Magijom reči nastoji se obezbediti dobar čas, odnosno sreća na putu do nevestinog doma. Magija reči podrazumeva verovanje da će se ono izrečenoi ostvariti: „Skoči kolo da skočimo,/ Da bi nama u čas dobar,/ Našem bratu domaćinu,/ Sa svom braćom naokolo“ (Karadžić 1972:68).

Posebnu ulogu u svadbenim običajima imaju dve majke. Ako mladoženja dolazi sa svatovima po nevestu, sačekuje ga njena majka, ona vodi takozvano babino oro. Pesma to pokazuje: „Kad su došli pred dvore đevojci,/ Pred dvore joj divno kolo igra,/ Kolo vodi đevojčina majka,/ Jednom rukom kolo okretaše,/Drugom rukom suze utiraše “ (Karadžić 1898: 427, 562º). Stihovi ukazuju na dvostruku prirodu igre u devojačkoj kući – koliko je ona vesela, toliko je i tužna zbog odlaska devojke.

Ako je devojka spremna pre dolaska svatova, ona može da igra u svom kolu i to pored brata: „Staše igrat i pjevati/ Pred đevojčin rod./ Kolo igra lijepa Anđa,/ Uz nju bratac svoj,/ Mladoženju i nevjestu / Svi pripjevaju “ (Karadžić 1973: 31, 43º). Igra uz brata je veoma važna jer je on njoj najbliže biće. On je najčešće predaje deveru kad svatovi dođu (ako mladoženja nije u svatovima) i tako dever simbolično postaje njen novibrat. ako kolo otkriva osećanja, porodične veze i ustrojstvo zajednice.

Kada svatovi uđu u dvorište mogu odmah obigrati tri puta oko kuće, što je ritualna radnja i predstavlja predavanje dobre energije kući i zadobijanje vlasti nad njom, odnosno nad devojkom koja se iz kuće odvodi. Kolo igra u devojčinoj kući i u drugim prilikama, posebno dok ona daruje svoju rodbinu. Darivanje je inače važna obredna radnja jer učvršćuje veze među ljudima. Daruje se i kolo. Ono predstavlja narod, svatove, goste na svadbi. Darivanjem kola dever daje devojčinoj porodici neku vrstu nadoknade za to što je odvodi. Stvara se ravnoteža koja je neophodna svadbi kao obredu prelaza u kom je svako narušavanje harmonije opasno. On pomoću darova ukazuje čast novim prijateljima u ime cele svoje porodice. Devojka darivanjem prekida poslednje veze sa svojom porodicom. Oprašta se od njih u dobroj sreći. Na taj način ostaju u ljubavi i oni je puštaju na put s blagoslovima, što je važno, jer je prema starom našem verovanju na putu vrebaju urok, duhovi i druge natprirodne sile. Ovde treba primetiti da nije bitna materijalna vrednost dara. Poklon je simbol i važno je da se daje čista srca, sa dobrim željama. Najveći darovi su devojačka dobrota i poštenje. Oni će joj pomoći da dobro živi u novoj kući, da se u njoj prilagodi, na nju navikne.

Danas se pokloni daju dobrovoljno i sasvim je izgubljena svest o njihovoj magijskoj ulozi. Poklon je pre svega pažnja, a ne misli se kakvo je njegovo mesto u obezbeđivanju sigurnosti, mira i sreće. Sramota je ne dati dar jer to ruši običajnu normu, ali u davna vremena to je bilo i opasno jer je narušavalo odnose među porodicama i donosilo nesreću, pošto se rušio zaštitni ritualni sistem.

Na opraštanju, pred polazak svatova, poslednje kolo u svojoj kući povede nevesta i ono se zove momino oro. Ono predstavlja konačan raskid sa starim statusom. Sada se ona sprema na put koji je u obredima prelaza posebno rizičan, jer je tada devojka najizloženija opasnostima. Kolo štiti i zato se ponekad igra uz put, što beleže mnoge naše svatovske pesme.

Svadbeno kolo je prilika da i mladoženja pokaže svoje emocije, kao što je to činio kao momak na seoskim svetkovinama i prelima. U patrijarhalnoj sredini muškarci retko iskazuju ono što osećaju. Zato se i u usmenoj poeziji pre svega govori o ženskim osećanjima. Igra je, kao što je rečeno, pogodno sredstvo za izražavanje onoga što je potisnuto usled društvene norme.

Pošto mladu uvedu u novu kuću, pozivaju je u kolo. Zajednička igra sa članovima nove porodice zbližava je na još jedan način sa njima. Još važniju obrednu funkciju od nevestine majke ima mladoženjina majka. Ona sačekuje mladu pred kućom. Držeći pod rukom hleb, u rukama med i maslo (Čajkanović 1994: 153), ona igra svekrvino oro pred kućom, vratima. Priziva pretke koji treba da prihvate novog člana porodice. Prevodi mladu preko praga. Na taj način je uvodi u novi dom, štiteći je od duhova koji se nalaze na pragu ili ispod njega. Nekada se preko praga prelazi igrajući (Zečević 1983: 91). One zajedno obilaze tri puta oko ognjišta koje je centar kuće, simbol njene vitalnosti.

Pored majke, mladoženjina sestra ima zapaženo mesto u svadbi. Kao što njegov brat ima centralnu ulogu u dovođenju neveste, tako sestra predvodi one koji devojci žele dobrodošlicu. Odnosi između snahe i zaove često su složeni i zato je važna dobrodošlica zaovina. Bitno je da se ona veseli bratovljevoj ženidbi i da snahu primi kao novu sestru.

Kao što svekrva i zaova treba da pokažu da im je milo što snaha dolazi, snaha sa sobom treba da donese mir: „Visoko se gora zelenjaše,/ A naše se selo veseljaše,/ A u selo Jovovi dvorovi,/ Kolo vodi sestra Jovanova./ Izlazila Jovanova majka,/ Svatove je zaklinjala redom: … ‘Moju snahu u dvor dovedite,/ Šnjom mi svaku sreću dovedite,/ U rukama nek donese sunce,/ Jasnu zoru u bijelo lice,/Mir i posluh svekru i svekrvi’“ (Karadžić 1973: 28, 38º). Devojka u novoj kući mora da bude mirna i poslušna, to je pravilo patrijarhalne zajednice. Veseljem u kolu oni koje ona treba da sluša pokazuju da su dobronamerni, da poslušnost neće biti zloupotrebljena, već će joj oni biti novi roditelji, nove sestre i braća.

Igra u kolu treba da obezbedi i plodnost. U toj funkciji se posebno ističe šareno kolo. U njemu igraju samo parovi, najčešće oni koji imaju decu. Oni treba da obezbede da i mladenci brzo dobiju porod. Parovi su iz obe porodice, pa mladenci igraju čas pored parova iz njene, čas iz njegove familije da bi deca bila šarena, odnosno da bi ličila na oba roda (Zečević 1983: 94). Kada su na svadbi prisutni gosti s obe strane, oni prave dva kola koja se prepliću, ukrštaju se praveći motiv tkanja. Tkanje u sebi nosi simboliku plodnosti i takvo igranje treba da obezbedi rađanje dece.

Uveče, kada dođe vreme svođenju mladenaca, igra se posebno poslednje kolo čija je uloga da se mledenci neprimetno izvuku sa veselja i odu na počinak. To je živo kolo, u njemu se podvikuje, pevaju se poskočice. To su često slobodnije pesme, kao takve one sasvim odgovaraju trenutku. Kroz lascivne tekstove u prošlosti se, već pomenutom magijom reči, obredno doprinosilo plodnosti.

Ujutru, nakon svadbe, mlada sa devojkama iz kuće ide na izvor gde se takođe igra kolo, posvećeno duhovima predaka za koje se veruje da prebivaju u vodi, ali to svatovske pesme ne beleže. Koliko je kolo važno vidimo i kada se pominje u zdravicama: Za zdravlje našeg kola i polja! da Bog da da nam kolo vodi, a polje rodi, polje nam rodilo vinom i šenicom, a naše kolo muškom đečicom… naše sestre i nevjeste iz doma hodile, a kolo vodile, po kolu se gizdale, svojim kolom njihale… u kolu vesele bile, igrajući skakale, i svojemu domu išle igrajući i pjevajući … (Karadžić 1972: 77)

(Espreso / Opanak)